Ove godine navršava se punih pedeset pet godina od izdanja jedne od
najlepših muzičkih balada koje sam čuo, od, tada još uvek u traženju
vlastitog identiteta i stila, od klasičnog rokenrola, preko bluza i
predivnih džez elemenata, do tiho utkano prikrivenog kantrija, grupe
Rolling Stones. Reč je o songu Divlji Konji. (“Wild Horses”).
Tačno je da je Gram Parsons godinu dana ranije snimio navedenu pesmu
(uz odobrenje autora) koju zajednički potpisuju Džeger i Ričards, ali je
tek u izvodjenju ove dvojice i maestralnog Mik Tejlora na akustičnoj
gitari, uz ritam podršku Vajmana i Votsona, dobila one okvire koje
pomenuta numera zaslužuje.
Pesma se nalazi na albumu “Sticky Fingers” (Lepljivi prsti), inače
odličnog albuma urađenog u ritam bluz maniru, odnosno ploči koja
faktički najavljuje njihovo, neprevazidjeno delo “Exile on main Street”
(Izlaz na glavnu ulicu), godinu dana kasnije.
U pesmi je akcenat stavljen na refrenski deo gde Mik Džeger kaže da ga
ni divlji konji nisu mogli odvući, da ima svoju slobodu, ali da mu
nedostaje vreme i da želi sada živeti, odnosno uživati u životu. A divlji
konji biće osedlani (jahani) jednog dana. Ali sada, oni nisu neophodni,
da želi da bude kod svog doma, no da su prilike takve da je prinudno
daleko od istog.
Od “Divljih konja” potekle su mnoge druge rok balade, sličnog
sadržaja, ali je svakako misao vodilja bila gotovo identična. Sa ovih
prostora najviše me podseća “Stranica Dnevnika” od Parnog Valjka, sa
albuma “Gradske Priče”, a koji je definitivno uradjen u maniru Stounsa.
Ali, što bi rekli, na naš način.
Sve stvari u životu kojima težimo su tako jednostavne i pristupačne, ali
čovek je taj koji ih uvek zakomplikuje da bi samog sebe naterao da
bespotrebno misli i posrće na perifernim, nevažnim stvarima. Divlji
konji mogu biti odraz slobodne misli, mogu biti vodič kroz nepregledne
pejsaže ove planete što nam se nudi kroz stih, nežan dodir ruke i stiska
punog ljubavi i prijateljstva.
Naravno da su opisani song izvodili mnogi posle Stounsa, možda čak i
lepršavije, produkcijski značajnije i udobnije, ali taj sirovi zvuk
slobodnog izražavanja, ta jednostavnost, lišena svake ogorčenosti prema
samom učmalom životu, može se osetiti isključivo kroz dah Stounsa, to
sanjarenje na vetrovitom oblaku poprskanog jutarnjim sunčevim zracima
nošenih na akustičnoj gitari kao poslednji dodir leptirovih krila, da se
osetiti samo kroz uzdah i vapaj Džegerovog glasa.
Uživajte u galopu divljih konja, zamislite njihov topli dah u hladno
prolećno jutro i vaš zagrljaj nad razuzdanom grivom jednog od najboljih
čovekovih prijatelja. Sloboda mu je ime…
Miodrag Marković
