Врањски обичаји и веровања су везани за обичаје градског и сеоског становништва у периоду пре и после ослобођења Врањског краја од Отоманског царства. Већина тих обичаја се временом мењала и губила. Практиковали су их сви слојеви друштва, без обзира на вероисповест и етничку припадност
ЛАПОТ
Један од њих је Лапот, за који сте вероватно и чули. То је пракса у којој се најстарији члан породице убија јер више не може да доприноси ништа, већ постаје „терет“. Име овог обичаја потиче из старословенске речи „лап“, која значи губитак, одрицање, нестајање.
Он је присутан и код других народа, као што су они у северној Европи, Јапану, а јавља се и код Индијанаца. На просторима Србије, овај вид еутаназије се обављао тако што се на главу човека стави погача и маљем се удари преко ње. Такође се слично примењивао и на просторима Црне Горе и Босне, разлика је била само у методама. Негде су тровали најстарије, а негде би им чак одрубљавали главе.
Међутим, иако овај обичај звучи морбидно, морамо разумети из ког периода потиче. Током великих суша и гладовања, људи нису имали довољно хране за све па су морали да нађу начин да смање своје трошкове. Очигледно је да су широм света долазили на исту идеју, а то је да убију чланове породице који су, најчешће због година, неспособни за рад. Док ово нама данас звучи као зверско убиство, ова пракса је опстајала јер је временом почела да се сматра народном традицијом.
Постоји и легенда према којој је унук сакрио свог деду од лапота после једне лоше жетве, а када се касније вратио у град, старац је својом мудрошћу и искуством засенио све и помогао да се макар у овом неименованом селу престане са овом праксом.
ЛЕВИРАТ
Још један од бизарних обичаја који се помињу или појављују и у Нечистој крви јесте и левират. Према овој традицији уколико жена остане удовица, а са својим мужем није имала потомке, мора да се уда за његовог брата, уколико га има.
Ако се ипак деси да умре жена, онда муж добија руку њене сестре, јер се веровало да нико не може боље да брине о деци покојнице од њене рођене сестре. Постоје докази да су овакве праксе постојале у источној Србији све до половине прошлог века. И дан данас се јављају слични примери, али не баш у истим условима. Како би наследили очеву пензију, мужеви терају снаје да се разводе и удају управо за свекра. И ако је ова пракса противзаконита, матичари тврде да овакви случајеви уопште нису ретки.
СНОХАЋЕЊЕ
Обичај који се описује као ноћна мора сваке жене јесте снохачење. Када се син ожени старијом женом, уколико није пунолетан, отац има права да упражњава сексуалне односе са његовом супругом. Најпознатији пример овог обичаја у спркој књижевности је управо из романа Боре Станковића, када газда Марко проклиње своје госте који су снохачење практиковали са својим снајама, а сада он то исто не може са својом.
Ова пракса је присутна још од времена старих Словена и верује се да није имала никакву практичну употребу сем чистог задовољства. Нису само године сина биле оправдање за овако нешто, већ је одличан повод за очеве био и његово одсуство. Најраспрострањенији је био на просторима Поморавља и управо Врања.
Званично је успостављен 1878. године а задржао се повлачењем Османског Царства. На нашим просторима је искорњен тек по завршетку Другог светског рата.
