Усред хаотичног почетка другог полугодишта у Србији, на улазу у гимназију „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду крајем јануара освануо је натпис црвеном бојом: „ћаци у школу“. Наизглед безопасан инцидент, међутим, у тренутку је постао прави скандал, откривајући дубоке подела у друштву. Непознати аутор, очигледно непознавалац ћирилице, желео је да напише „ђаци у школу“, али је слово Ђ (Ђ) заменио Ћ (Ћ), што је покренуло лавину реакција и шала на друштвеним мрежама. Брзо је уследила реакција ученика који су аутору „доделили прво место за најгоре познавање ћирилице“, а интернет је био препун мимова о „Ћацију“ – ученику који очигледно мора поново да седне у школске клупе. Али оно што је на почетку изгледало као шала, убрзо је постало озбиљна друштвена и политичка игра.
На Фејсбуку је чак покренут догађај под називом „Тражимо Ћација да га пошаљемо у школу“, а позив на овај догађај, заказан за 24. јануар, постао је прави вирални хит. Овај инцидент није само разоткрио неспретне покушаје појединаца да се укључе у образовни систем, већ и разоткрио дубоку поделу у друштву – поделу која није само језичка, већ политичка и културна. На површину је изашла реалност у којој се друштвене норме, политичка писменост и образовни систем користе као оружје за означавање оних који нису у „правом“ тиму, у „правој“ странци, или уопште, у „правој“ култури.
Израз „Ћаци“ у последње време постао је много више од само једне шале. Оно што је започело као дијалекатска шала због грешке у писању, сада је постало шири друштвени феномен. Овај израз, који је првобитно имао хумористички карактер, сада симболизује некомпетентност, али и политички отпор. Нажалост, све чешће постаје увреда која се користи у ширем контексту, без обзира на стварно значење.
„Ћаци“ је почео као шала због разлике између слова „ћ“ и „ђ“ – ситне грешке која је изазивала смех због неспретне употребе слова. Овај израз је постао синоним за људе који, упркос образовању, праве грешке у писању. Иако је првобитно био усмерен на неписменост, ситуација се брзо променила. Појава графита „Ћаци у школе“ поставила је темеље за политички израз. Убрзо је постао симбол за некомпетентне кадрове који су на високе функције долазили путем партијског непотизма.
Тако је израз „Ћаци“ постао и политички отпор и критика према онима који су заузели важне функције, али нису били способни да их обављају.
Међутим, како је овај израз постао популарнији, његова употреба је почела да се шири и у друштвеним круговима. У почетку је био политички израз, али је убрзо постао универзална увреда за сваког ко није био сматран „подобним“ или ко није подржавао доминирајући политички наратив. Многи људи, који се противе тренутној власти или једноставно желе да уче, почели су да бивају означени као „Ћаци“, без обзира на њихов ниво знања или радну етику.
Тако је израз постао синоним за свакога ко је различит и ко не припада одређеној групи или идеологији.
Замагљивање значења: Критика постаје банализована
Зашто је дошло до ширења овог израза? У друштвеној атмосфери у којој је све постало политички обојено, термин „Ћаци“ постао је алат за означавање било кога ко се не уклапа у идеолошки оквир власти. Израз који је првобитно коришћен да би се критиковали неспособни политичари сада је прешао у општу употребу као увреда за све који се противе тренутним ставовима.
Овај друштвени феномен доводи до поларизације, где се озбиљна политичка питања често своде на баналне увреде. Они који желе да учествују у друштвеним променама и покажу спремност да уче или се боре, често бивају означени као „Ћаци“, без обзира на то што доносе корисне доприносе.
Да би израз „Ћаци“ поново постао конструктивна критика, важно је да се врати у свој оригинални контекст. Употреба овог термина као универзалне увреде без стварног разумевања значења чини га бесмисленим. Морамо се подсетити да је овај израз првобитно био критика политичких неспособних кадрова који су заузели високе функције, а не нешто што се користи за напад на све који се не слажу с доминантним мишљењем.
Извикивање слогана „Сви који не скачу су ћаци“ међу ученицима постало је популаран израз у савременим друштвеним и политичким контекстима, али његова употреба носи са собом озбиљне импликације које се протежу далеко од једноставне игре или забаве. Овај израз, који носи снажну поруку, симболизује дубоку поделу унутар заједнице, али и показатељ начина на који друштво врши притисак на појединце да се прикључе доминантним ставовима.
На први поглед, извикивање „Сви који не скачу су ћаци“ може изгледати као безопасна узречица која се користи у школској атмосфери или међу младима. Ипак, испод површине, овај слоган шаље јасну друштвену поруку: ако се не прикључиш групи, ако не „скачеш“ заједно са осталима, постајеш означен као пасиван, незаинтересован или чак неодговоран. У овом случају, „ћаци“ постају синоним за оне који нису спремни да се укључе, било из политичких, друштвених или личних разлога. Овај израз је даљи корак у развоју језичког оружја, које се користи за означавање оних који се не уклапају у тренутно доминирајући наратив.
Скакање у овом контексту постаје симбол активности, ангажмана и припадности. Група која виче овај слоган поставља јасну поделу између оних који су „свој“ и оних који то нису. Од појединца се очекује да се прикључи, да буде део колектива, и да тиме покаже своју спремност на „борбу“ или ангажман. У супротности с тим, они који не скачу, који одбијају да се прикључе или једноставно не желе да буду део тог „покрета“, бивају означени као „ћаци“, што их ставља у негативну позицију. Овај израз није само физичка подела, већ и симболичка, која дубоко поларизује заједницу.
Иронија и друштвена критика
Кроз овај израз, користи се и доза ироније и ругања према онима који нису у потпуности усклађени са групним ставовима. У друштву које је често поларизовано, а појединци се притиснути да прихвате „праву“ страну, употреба израза „ћаци“ постаје средство за дискредитацију. Ова иронија није само изговорена кроз речи, већ се често преноси у облику исмевања, чиме се негира право на различито мишљење или став.
На крају, слоган „Сви који не скачу су ћаци“ поставља темеље за још дубљу поларизацију, не само у школама или омладинским групама, већ у ширем друштвеном окружењу. Кроз ову динамику, врши се друштвени притисак на сваког појединца да се прикључи доминантној групи, без обзира на то да ли се слаже са свим ставовима које она заступа. Овај израз постаје алат за означавање оних који се противе, али и за стварање јасних граница између оних који „припадају“ и оних који „не припадају“.
„Ћаци“ више нису само увреда, већ и симбол друштвених подела које дубоко утичу на свакодневни живот, препознајући све који се не уклапају у уобичајене норме као „неподобне“. У том смислу, коришћење овог израза може имати озбиљне друштвене последице, посебно у контексту политичке поларизације и брзе ширења информација.
Примери из историје:
Нацистичка пропаганда и дехуманизација Јевреја: У предвечерје Другог светског рата, нацистичка странка у Немачкој користила је дехуманизујући језик да означи Јевреје као „другоразредне грађане“ и „непријатеље“ немачког народа. Кроз пропаганду, Јевреји су означени као „пијавице“, „паразити“ и „нечисти“, што је допринело њиховој систематској елиминацији током Холокауста.
Комунистичка потера у САД-у – Лов на вештице: Током 1950-их, у време Хладног рата, политику означавања као „комуниста“ или „неамеричког“ користили су МцЦартхy и други политичари у Сједињеним Државама. Људи који су били означени као комунисти постали су мета политичког прогона, друштвене остракизације и губитка посла, без обзира на то да ли су били заправо повезани са комунизмом.
Руандски геноцид 1994. године: У Руанди, племенске разлике између Тутсија и Хута коришћене су као основ за означавање и елиминацију једног народа. Кроз језике мржње и етничке етикете, Тутси су постали објекти масовног насиља и убистава од стране Хуту екстремиста, који су их означавали као „крволоке“ или „непријатеље народа“.
Расизам и апартхеид у Јужној Африци: Кроз језик и законодавне норме, црнци у Јужној Африци били су означени као инфериорни, „мање вредни“ и „неприлагођени“ за високе позиције у друштву. Кроз законе апартхеида, друштво је било утемељено на систему сегрегације, где је језик и терминологија служио за оправдање дискриминације и насиља према црним Јужноафриканицима.
Политизација језика у медијима и на друштвеним мрежама: У савременом друштву, наративи на друштвеним мрежама често користе језик као алат за поларизацију. На пример, у многим земљама, политички неистомишљеници могу бити означени као „издајници“ или „непријатељи нације“, без обзира на њихове стварне политичке ставове. Овај тренд је постао израженији у земљама попут Сједињених Држава, Бразила и Пољске, где је друштво постало дубоко подељено на политичке стране.
Употреба језика у популистичким покретима: У последњим деценијама, популистички лидери у многим земљама користе једноставан, али врло ефикасан језик за означавање оних који се противе њиховој идеологији. Термини попут „елита“, „глобалисти“, „либерали“ или „корумпирани“ често се користе да би се људи који не делују у складу с доминантним наративом представили као непријатељи друштва или опасност по народ.
Неразумевање израза „Ћаци“ и његова масовна употреба као етикета може нас одвести у сличан правац. Наша одговорност је да схватимо дубоку моћ коју језик носи и избегавамо његово злоупотребљавање. Коришћење израза у политичкој или друштвеној борби мора остати утемељено на стварној критици, а не претворити се у празну етикету која штети свакоме ко се не уклапа у доминантну слику. Из овог разлога, важно је размислити пре него што се термин попут „Ћаци“ користи, како бисмо избегли понављање грешака из прошлости.
Озон
