Производњу квалитетног повртарског расадног материјала у Србији карактерише низак степен развијености. Чињеница да у Србији постоји незнатнo мали број објеката заштићеног простора у Hi-Tech сегменту посебно погодује оваквом стању.
Разлог зашто Србија не прати трендове у суседним земљама (Мађарска поседује преко 150 ha, а Хрватска преко 65 ha) лежи првенствено у недостатку адекватне легислативе. Пре свега, од 18 биогас постројења само један објекат користи топлу воду, док сви остали губе најмање по 0,7 MW бесплатне топлотне енергије испуштањем у ваздух као водене паре.
Такође, НИС Нафтагас има велики број геотермалних бушотина са великим протоком и високом температуром које су неискоришћене, као и могућност гасне когенерације на гасним подстаницама, код гасних бушотина на експлоатационим пољима.
Са аспекта расположивости јефтине или готово бесплатне енергије, Србија има боље услове од суседне Хрватске, док је Мађарска већину својих ресурса максимално искористила, поготово у околини Сентеша. Посматрано кроз призму извора финансирања, улазак у програм подршке Европске Уније из претприступних фондова ИПАРД II програма, у Србији је веома каснио (Први Јавни Позив отворен тек крајем 2017. године) у односу на земље које су још 2007. године постале пуноправне чланице и до сада значајно искористиле могућности које су им биле на располагању, пре свега за јачање МСП и пољопривредних газдинстава.
Када је у питању индустријска производња плодовитог, лиснатог и купусног поврћа у заштићеном простору за потребе извоза и снабдевања малопродајних ланаца, она се у Србији и региону развија тек последњих година и углавном је организаована на великим пољопривредним газдинствима, величине преко 10 ha, која расад купују из увоза. Газдинства средње величине од 1,5 до 3 ha своје потребе за расадом, делом задовољавају куповином расада, а делом производе сами. Највећи број газдинстава са расположивим површинама од 0,5 до 1,5 ha још увек производњу расада обавља на властитим пољима, или купује полупроизвод, односно контејнерски расад у почетним стадијумима развоја, па након пикирања сами завршавају производњу до расађивања.
Породична газдинства са величином производње око 0,5 ha, расад производе самостално, мада један велики број тренутно пласман обавља преко локалних кооператива. Захтеви малопродајних ланаца за потпуном следљивошћу и високим степеном здравствене безбедности приморава и мале и произвођаче средње величине да у стопу прате главне снабдеваче великих ланаца хипермаркета у погледу квалитета и начина паковања производа. Због тога све је већи број газдинстава која уводе системе интегралне заштите биља са јаким ослонцем на биолошке мере борбе са инсектима и примену предатора.
Такође и употреба биопестицида и биостимулатора у све већој мери доприноси постизању високих стандарда, па је за очекивати, да у недостатку расположиве радне снаге, потреба за подизањем продуктивности и просечног технолошког нивоа производње, неминовно доведе до потпуне промене и коришћењу квалитетног расада на већини активних комерцијалних газинстава.
Један од значајних домета јесте развој технологије гајења паприке у заштићеном простору. Произвођачи у Србији су у тунелској пластеничкој производњи без грејања достигли веома висок ниво конкурентности, који су по неким истраживањима финансираним од стране Министарства за пољопривреду највиши за све биљне врсте, укључујући и малину и вишњу, као значајне извозне производе српске пољопривреде.
Такође, у производњи поврћа на отвореном пољу, где се производња углавном заснива из расада (паприка, карставац корнишон, лубеница и диња, купусњаче), готово у потпуности доминира самостална производња расада на пољопривредним газдинствима која се овом делатношћу баве. Све већи број великих произвођача прелази на систем директне сетве, који се у Војводини на паприци и краставцу корнишону практикује на великим површинама, док је у централним деловима Србије и неким деловима Војводине, још увек главнина производње заснована на расаду.
Долазак немачих компанија које су инвестирале у прерађивачке капацитете у Србији, указује да ће се и овај сегмент веома интензивно развијати у будућности, због чега треба рачунати за потребом даље финансијске подршке у подизању савремених капацитета на регионалном принципу, на занемарујући јабланички, расински и моравички округ.
Текст је резултат истраживања на пројекту:”Савремена производња расада поврћа као услов одрживе производње поврћа у Републици Србији “
Сања Миловановић Миленковић,саветодавац за ратарство и повртарство ПССС Смедерево
