То треба да запамтимо. И чини ми се да се Страшни суд састоји у томе да ће свако од нас стати пред лицем савршене љубави и увидети како је мало има у себи, и ужаснути се. Али то не значи да тада почиње мучење.
Можда сам ја јеретик, и можете ме спалити пре него што напустим овај свет али ми се чини да ће нас Бог дочекати с жалошћу због тога што смо цео живот бесплодно проживели, и тако га сами искварили, а да не говоримо о другима; и Његова реакција на нас ће бити – жалост и састрадање.
Када читам например причу о овцама и козама, не чуди ме то што ће козе поћи на леву страну, а овце на десну, већ ме задивљују критеријуми које Христос даје о спасењу и погибији.
Сви критеријуми се своде на једно: да ли си био човек или не? Да ли си нахранио гладног? Оденуо необученог? Пружио уточиште бескућнику? Посетио болесног? Ниси ли се постидео да признаш да ти је пријатељ у тамници? Итд.
Нема ту ни једне речи о томе како си веровао, како си се молио, да ли си био благочестив или не, јер је питање следеће: ако ти ниси био човек твоје човечанство не може да буде обожено. Ако си био човек можеш постати причасник Божанске природе (2 Пет. 1, 4). И чини ми се да је то дубоко утешно не у неком површном смислу.
Ја сад излажем своја размишљања, и зато можете да ми ставите колац за моја богословска измишљања. Ми говоримо о Страшном Суду и о мучењу. Чини ми се да руска фраза «сагорео је од стида» то исказује веома јасно. Када одједном видиш нешто ужасно, трагично, најстрашнији тренутак – тада када то први пут видиш: ушао си у собу и видео да док тебе није било твоја мајка је умрла; ушао си у кућу и увидео да су у твом одсуству убили вољеног човека.
То је тренутак непоновљивог ужаса, даље следи само наставак, а тај први тренутак је одлучујући. У изразу «Страшни Суд» чини ми се да се реч «страшни» односи на тај први трен када ћемо стати лицем к лицу с Богом и у ужасу увидети шта смо могли да будемо и шта нисмо постали. А даље следи друго. Изображење Страшног Суда на слици често је представљено као овоземаљски суд. Постоји судија, постоји онај коме се суди, ђаволи сведоче о једном, ангели о другом – али то не одговара никаквој реалности. Јер у нормалном овоземаљском друштву постоји законодавни орган, који пише законе али их не примењује; постоје судије које не пишу законе а примењују их, постоје они којима се суди, постоји одбрана, као и сведоци за и против њега.
А замислите слику Страшног Суда, како нам се представља: Законодавац – Бог, Судија – Бог, Искупитељ наш – Бог у Христу, Заштитник наш – Бог…Какво је то правосуђе, опростите? То је нешто потпуно друго, што исказујемо речима: правосуђе, суд итд., али то уопште није тај суд на који доспева рецимо разбојник када га ухвате. Ми не можемо да знамо какав ће у ствари бити тај суд, ми само знамо да никаква неправда неће ући у Царство Божије. Али чиме се она може искупити? (То нису моја размишљања тако да то говорим уверљивије). Француски писац, католички епископ, је говорио да је страдање – једино место сусрета између добра и зла, због тога што се зло увек урезује или у тело, или у душу жртве. Жртва може да буде крива или не, али је то место сусрета. И подвлачио је да тренутак када човек, крив или не, постаје жртва, он добија могућност да опрости; он може да понови Спаситељеве речи: Опрости, он не зна шта ради! Имам пример за то из концентрационих логора. После рата сам пола године радио као лекар људима које су ослобађали из логора.
Доспеле су ми у руке немачке новине у којима се говорило о томе како је у једном логору (чини ми се Дахау) пронадјена молитва коју је написао један Јеврејин на парчету папира. «Мир свим људима зле воље! Нека престане свака освета, сваки призив ка казни и освети. Преступи су препунили чашу и људски ум више нема где да их у себе смести. Небројене стотине мученика. И зато не стављај њихова страдања на тасове Твоје правде Господе, не обраћај их против мучитеља страшним кривљењем, како да се у њима не пробуди страшна освета. Подај им другачије! Стави на тасове, у одбрану џелата, издајника и свих људи зле воље – храброст, духовну силу мученика, њихово смирење, њихову узвишену благородност, њихову непрекидну унутрашњу борбу и непобедиву наду, отакве смех, који суши сузе, њихову љубав, њихова измучена, разбијена срца, која су остала верна пред лицем саме смрти, чак и у тренуцима појединих слабости.
Стави све то Господе пред Твојим очима за опроштај грехова, као откуп, ради тријумфа праведности, прими добро, а не зло! И нека ми останемо у сећању наших непријатеља не као њихове жртве, него као страшан кошмар, не као они који неодступно следе њихове варке, већ као помоћници у њиховој борби за искорењивање њихових преступних страсти. А када се све то заврши даруј нам да живимо као људи међу људима, и да повратимо мир на нашу пострадалу земљу – мир људима добре воље и свима осталима».
Други пример је пример једном веома блиског човека. Био је значајно старији од мене, учесник је првог светског рата, где је изгубио руку; он је заједно са мајком Маријом Скобцовом спасавао људе у време немачке окупације – Фјодор Тимофејевич Пјанов. Немци су гаq одвели у логор где је био четири године и остао жив.
Када се вратио срео сам га случајно на улици и рекао: «Фјодоре Тимофејевичу, шта сте донели из логора, с чиме сте се вратили?» – Вратио сам се са ужасом и немиром у души. – Шта изгубили сте веру? – Не, – каже, – већ док сам у логору био жртва суровости, док сам стајао пред опасношћу не само смрти, већ и мучења, сваке минуте сам могао да говорим: Господе, опрости им јер не знају шта раде! И знао сам да Бог треба да услиши моју молитву јер сам имао право да молим.
Сада сам на слободи: наши мучитељи можда нису схватили и нису се покајали; али када сада кажем: Господе опрости јер не знају шта раде, Бог ми одједном одговори: а чиме ћеш доказати искреност свог опраштања? Ти не страдаш, сада ти је лако да кажеш…И то је такође херој опраштања. И дубоко сам уверен, да када сви станемо на Суд Божији, неће бити такве жртве која неће стати у заштиту свог мучитеља, јер пре него што дође време коначног Страшног Суда над човечанством, свако ће умревши успети да погледа на себе у огледалу Божанства, да увиди себе у односу на Христа, и да схвати да није био то за шта је био призван, и неће моћи никога да осуди. Гогољева прича о страшној освети: незамисливо је да неко каже: прокуни га, баци у вечну пропаст! …Ето то је моја рекација на то и ја сам то преживео у извесној мери.
Из књиге Митрополита Антоније Сурожски „ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ“
