John Michael Osbourne, poznatiji kao Ozzy, a svakako najpoznatiji kao
vokal jednog od prvih hevi, hard bendova, Black Sabbath, te fanscinantnoj numeri
Paranoid iz, sada gotovo pradaleke, 1970. godine koja je pomenutom bendu
otvorila sva vrata rok scene, odnosno hevi metala. Svakako jedna od neobičnih
pojava na sceni, pravi sirovi šoumen koji je svojim bizarnim nastupima i te kako
privlačio pažnju publike. Gotovo poluvekovna muzička karijera, što sa bendom
Black Sabbath, što solo nastupima i izdanjima, iznedrila mu je nadimak Princ
Tame.
Potekavši iz siromašne radničke porodice u Birmigenu, mračno i otužno
okruženje uticalo je i na muzički razvoj Osbourna, tama u duši izrodila je i mračne
numere sa Black Sabbathom, ali je to uticalo na ubacivanje industrijskih emocija u
iste. U temama koje je bend razrađivao nije bilo veselosti. Sve to je vidljivo i na
njihovim prvim albumima Black Sabbath i Paranod, oba iz 1970. godine. Oba
predstavljaju temelje hevi metala.
Član benda Ozzy je bio sve do 1979. godine kada je zbog zavisnosti od
pojedinih opijata i upotrebe alkohola odstranjen iz grupe. Da, vratio se u bend tek
2013. godine i sa istima je u sledećih četiri godine povremeno održavao koncerte.
Njegovo poslednje pojavljivanje na koncertu je bilo samo dve nedelje pre smrti i
to u Brirmingenu, gde je zajedno sa originalnim članovima Black Sabbath
nastupio. Mora se napomenuti da je to bio humanitarni nastup za bolesnu decu.
Način dugogodišnjeg života isključivo po sopstvenoj volji, konzumacija
droge i alkohola, te Parkinsonova bolest, učinili su da jedna veoma soficirano
složena ličnost napusti ovaj svet i ranije no što je trebalo. Ozzy je izdao ukupno
trinaest solo albuma sa napomenom da mu je već prvi album doneo milionske
tiraže. Gotovo je nemoguće osporiti njegove stvaralačko-muzičke kvalitete,
atipičnos muziciranja, ali i opstanak pola veka na muzičkoj sceni, naravno kako sa
usponima, tako i sa padovima na istoj.
Njegova dva poslednja albuma, Ordinary Man i Patient Number 9, iz 2020.
Odnosno 2022. godine, odlično su primljena, kako od strane publike, tako i od
ozbiljnih poznavaoca muzičke scene koji se bave pisanjem rok kritika u vidu
zanata. Ipak, Osbourn je stao na solo brojci 13, kao i da je tu hteo da svoju
haotičnost i nadarenost okonča. Bog i on odavno nisu delili nikakve tajne, on je o
Ozziju znao sve, ovaj o njemu gotovo ništa. Nebeska distanca izmedju njih bila je
samo pevačev rovit put ka njemu. Ozzy nije žurio nigde, Bog ga je strpljivo čekao i
praštao. Ne hitajući da mu ukaže put svetlosti, međusobna ćutnja samo je,
možda, ojačala tu nit među njima. Osbournova slabost na život je samo vera u
Božju jakost da se istraje na krivudavim stazama koje ne vode nigde.
Boreći se sa samim sobom u utakmici sa sasvim predvidljivim ishodom, nije
ni mogao izaći kao pobednik. Prikaz njegovog psihičkog stanja i neumeća da
izvinkla traume nošene od detinjstva do poznih dana, ostavile su traga u njegovim
numerama. Između ostalog, pamtiće se i po pionirskom rijaliti programu gde je
učestvovao zajedno sa svojom porodicom i dao neke putokaze kako bi to moglo
izgledati u bućnosti.
Biće pamćen i po nastupima koji su, pogotovo pre pola veka, odudarali o
tadašnjih klišea. Sumnjam u fanatičnost i satanizam Ozzija, mislim da je tu više
bilo samo želje da se privuče širi auditorijum i da se bude drugačiji od drugih.
Možda je tada to izgledalo stravično, isiljeno i bespotrebno, sa ove udaljenosti
možda i odviše glupo, ali je, uz vrhunsku muziku koju je dao, kako sam Osbourn,
tako i sa Black Sabbathom, ostavilo velikog traga. Kontroverzan, ali i inovator u
muzici koju je radio, oštar šoumen na rok sceni, ali i čovek u liku zbunjenog
dečaka, bez obzira na nadimak, mislim da je svetskoj muzici podario mnogo,
odnosno dao je sebe celog, onakvog baš kakav i jeste bio.
Miodrag Marković
