Kada zaplove sećanja kroz kosmičku harizmu, tiho i lepršavo noseći iste
ka oblacima na kojima nikada neće počivati, sa ranjivim mislima i
odsanjanim tudjim snovima, izgubljenim prilikama i odbolovanim
dogadjajima koji su se sami našli na istrganoj nekoj stranici običnog
dnevnika zaljubljene devojčice ili dečaka, kroz proletele godine u smiraj
raskoši života i preko ogledala pogledaju u svoje oči, požutele sličice
imaće samo za njih cenu skuplju od samog dodira zaljubljenih bića, a
vlastito pročišćenje emocija je neopisivi blagodet. Koji se uvek čeka.
Ali, tu je i ta stranica dnevnika na kojoj su se nekada otiskivala sećanja,
utisci, molitve i neostvarene ljubavi. I imena…
Na takvoj jednoj stranici dnevnika Hus, idejni vodja Parnog Valjka, pre
četrdeset i pet godina napisao je jednu od najlepših rok balada na ovim
prostorima. Numera se nalazi na trećem albumu Valjka. Sam album
odradjen je u duhu Stounsa, naravno na naš prihvatljivi način. Album ih
je vinuo u same vrhove rokenrola tadašnje države, a Stranica Dnevnika
je njihov prvi mega hit. Na svim ondašnjim žurkama numera se i po više
puta puštala sa ploča.
Noć, kiša, zatvorena vrata, prohujala ljubav i težnja povratka istoj, moto
su pesme. Mogu li sećanja biti jača od ljubavi, upornost od prošlosti, a
nada od sadašnjosti, ili je to tek fini konac istkan na rubu zaborava.
Može li se jače voleti drugi u sebi ili je to tek praznina u nama kada se
zavaravamo da smo nekome nešto značili, da smo bili voljeni bar
onoliko koliko smo drugima pružali u vrtlogu neuzvraćene strasti. A
možda smo samo stali na pola te stranice u dnevniku neke devojke, koja
će kasnije uspeti, a možda i neće, no to tada se ne može znati. A u tome
je i veličina života i njegovog iskazivanja svake životne radosti ili tuge.
Ispod svake planine pruža se dolina, nije uvek zelena, niti plodna, ali
daje nadu za sve putokaze uskim stazama kojima se korača ka
umišljenim blagodetima ovozemaljskih snova. A kada sve prodje, kada
zgasnu svetla pozornice i modnih pista, kada tišina okuje prazninu u
duši, a samoća tiho pokuca na vrata, šta onda… Samo sećanja.
I opet kiša, noć i tuga, vetar koji skapava na mislima ostavljenih u dugoj
i ispraznoj tmini. Predivan bluz, divan tekst i prepoznatljiv vokal,
prošaran kratkim solo uzdahom gitare, gde se u daljini itekako oseća
uticaj i Stounsa i Iglsa, ali je sličnost data u pozitivnom kontekstu.
Numera je obojena strašću i žalom za trenucima kojih više nema.
Ako ikada ogledalo i kaže istinu o izgledu koji napušta brže no što se
želi, a nema te ruke da stisne drugu, da ispreplete prste i da podršku,
ostaće samo želja za sećanjima, jer vremenom i ona uminu.
Imao je Valjak posle i bolje i priznatije numere no što je gore opisana,
imao je smislenije i bogatije zvukom obojene vinile, a o kasnijoj
produkciji i angažovanijoj svirci i da ne pišem, ali nekako dva
najrokerskija albuma su, po meni, Gradske Priče i sledeći – Vruće Igre.
Na po oba se nalazi po jedna prekrasna balada, na ovom drugom to je
Hvala Ti. Oba albuma su tako jednostavno uradjena, pogotovo Gradske
Priče, onako sirovo, snažno, a opet i muzički veoma rečito. Za nijansu
dajem prednost Stranici Dnevnika.Možda zato što je prva. A možda i
ne…
Ako sam bar na trenutak privukao vašu pažnju i otvorio znatiželjne
puteve ka nekim starim songovima, dok iščitavate ovaj tekst, odslušajte
Stranicu Dnevnika, možda baš i vaše ime leži ispisano na nekoj
stranici… I uživajte u muzici.
Miodrag Marković
