Nikada nisam bio opčinjen muzičkim nastupom, bez obzira da li je
reč o video ili audio perfomansu, Luize Čikoni, pod svetski poznatim
imenom Madona, što u originalu označava ženu, odnosno gospu po
italijanskom, iliti po Novom zavetu majku Isusovu.
Ne ulazeći u okvire
onoga što, ili poznajem slabo, ili ništa ne znam o istome, jednostavno
izbegavam imati bilo kakav stav o onome što bi neko želeo biti pošto
poto, odnosno da ne postoji cena za koju neko želi platiti za ulazak u
onaj svet za koji misli da mu pripada. Luiza Čikoni ni jednog trenutka
nije imala bilo kakvu dilemu u vezi uspinjanja uz one stepenice za koje
smatra da su njeni koraci namenjeni. Nikada put do vrha nije lagan.
Samo što se i vrhovi razlikuju, zavisi odakle i ko gleda na njih.
Ovih dana se navršilo punih trideset pet godina od izlaska jednog
vše nego pristojnog albuma, a kojim se Madona ucementirala na pop
vrhu. Reč je o njenom četvrtom studijskom albumu Like A Prayer (Kao
molitva). Pažljivo odabrane numere, studiozan pristup i pomno odabran
materijal uz vidnu, ali nenametljivu pomoć Princa, dali su pop divi
priliku da raspeva svoj glas do krajnjih granica u onom smislu koji drži
pažnju slušaoca od početka albuma pa sve dok se ručica sama ne
podigne sa druge strane gramofonske ploče i vrati u sopstveno ležište
gramofona. Pišem o zvučnom zapisu, ne o video perfomansu koji na
koncertima, zajedno sa bezbroj plesačica i plesača, daje neku sasvim
drugu dimenziju.
Boreći se sa misticizmom, magijom, unutrašnjim porivima koji su
protivni religiji kojom je i sama bila opsednuta, Liuza Čikoni se borila u
stvari sa samom sobom, naravno da u toj neravnopravnoj borbi i nije
mogla izaći kao pobednik. Jeste, iza nje su stajale godine upornog rada,
kako u muzici, tako i filmskim ostvarenjima, neuspele ljubavne veze i
propali brak, ali su svi oni i te kako utkani u njenu karijeru. Želela je da
zaposedne vrh pop kulture, da bude drugačija od mnogih sličnih njoj, da
bude, ne prva, nego jedina, da joj se dive, a naravno i da reši sve
finansijske probleme koji su je pratili od početne primisli da napravi
karijeru vrednu pomena.
Talenat joj se nikada nije mogao osporiti, izgled i plesne
mogućnosti mlade dame u razvoju vokalnih sposobnosti sve su je više
vukli ka kantautorstvu, odnosno jakoj želji da bude ono što ona zaista i
želi, da njen pevački potencijal bude na vrhu zbog kvaliteta, a ne samo
estetskog izgleda izvodjačice. Like A Prayer možda nije imao takve
hitove kao prethodni albumi, ali u kompaktnosti istog se ogleda zrelost
umetnika, ne samo kao izvodjača numera, nego i nekoga ko je osmislio
kompletan ambijent pesme, kroz tekst, aranžman i muziku. E, to je
Madona, ona koju poznajemo, jer od Molitve ona je postala kako
pevačka, tako i plesačko-modna osoba koja uznosi jedno vreme, a to je
kraj osamdesetih godina prošlog stoleća, ali je njen vizionarski doprinos
u izvodjenju svih numera na koncertima, odnosno turnejama koji su tek
sledili, dali su joj svojstvo dogadjaja koji vredi odgledati, bez obzira na
pristrasnost ili ne samih gledalaca, odnosno slušalaca. Od koncerta
napravi spektakl, od sebe stvara ikonu, a vremenom postaje i klasičan
model žene koja je uspela u svom naumu da postane neko i nešto.
Album je otvorila naslovna numera Like A Prayer (Kao molitva).
Raspevana numera do krajnjih granica, u vreme koje je nastala svakako
je bila par koraka iznad drugih sličnih numera u pop žanru. Radjena je
da bude hit i to je postala već na prvo slušanje. Ne postoji misterija,
postoji vera u sebe, molitva i klečanje na kolenima, tihi zov vlastitog
imena i zvuči Baš kao molitva, jer ona to i jeste. Leonard i Madona su
autori numere. U pozadini numere poseban kvalitet daje hor koji
poprilično nosi pesmu. Misticizam je prikriven, no prisutan, što samo
daje novu draž dok gitara prosipa svoje zvuke mešavinom
psihodeličnog roka i sinti pop zvucima klavijature. Video spot koji je
napravljen i koji se vrteo na svim tadašnjim muzičkim stanicama, za to
vreme bio je šokantan, čak se i katolička crkva u vezi sa njim izrazila u,
najblaže rečeno, negativnom kontekstu.
Inače, u svim numerama Madona se pojavljuje kao koautor istih, a
većinu songova je uradila sa Leonardom. Interesantna numera je i Love
Song (Ljubavna Pesma) koju je otpevala u duetu sa Princom, koji je i
koatur pesme. Numera je uradjena u stilu Princa, od početka do kraja
vokali imaju ritmičnu podršku, bez previše muzike, prepliću se, ali ne
užurbano, već u lagano umerenom ritmu kao da tek pretkazuje sva
iskušenja koja stoje pred dvoje ljubavnika. Klasična ljubavna numera,
sentiš za svaku priliku.
Najbliži song na albumu koji sliči kao da je skliznuo sa prethodna
prva dva albuma je vesela pesmica Cherish ( Negovati). Govori da se
treba negovati misao, ljubav, ceniti radost i slično. Keep it Together
(Drži to zajedno) je numera koja je zbog izrazitog fanki zvuka i
dvostrukih vokala u refrenu pesme privukla moju pažnju. Tu ima jedan
zanimljivi stih koji glasi u slobodnom prevodu – Vole me zbog onoga
što jesam, a ne zbog onoga što žele da vide. Bilo bi lepo da je tako, no
ipak, to je samo u pesmi…
Pray for Spanish Eyes (Molitva za španske oči) je takodje privukla
moju posebnu pažnju, uglavnom zbog samog načina na koji je
otpevana. Tekst je takodje romantičan, no nekako hladan, te, opet u
slobodnom pevodu, ako postoji Hrist, doći će večeras i imaće španske
oči. Podseća me na omiljeni tekst pesme Čezara Pavezea Doći će smrt i
imaće tvoje oči ( oni stariji, koji su išli nekada u one škole koje su tražile
rigidno poznavanje beletristike i poezije, setiće se o čemu pišem). U
jednom delu numere kastanjete preuzimaju dominaciju. Inače, reč je o
tihoj i mračnoj numeri. No zato album zatvara numera Act of Contrition
(Čin skrušenosti) koja započinje atraktivno eksplozivnim uvodom solo
gitare, mešavina psihodeličnog rok popa i gospel numere, a intrigantan
je hor koji svo vreme prati Madoninu recitaciju. Kratka storija koja u
skladu sa početkom albuma, isti završava.
Sam album je dobar, izmedju ostalog, jer je bio drugačiji od
mnogih koji su objavljeni u to doba zlatnih osamdesetih godina, mogao
se sagledavati iz različitih uglova, spotovi sa istog su bili interesantni, za
neke i problematični, ali su Madonini perfomansi na koncertima zaista
bili ne samo dogadjaj, već i ugodjaj, kako za oči tako i za uši. Videlo se
da je tada Madona jednostavno grizla na svakom koraku da bi se, ne
samo popela na sam vrh pop muzike, nego da tamo i ostane. A to je
uvek teško, traži se dosta odricanja i rada u svakom pogledu. Talenat se
podrazumeva. Tzv. američki san Luiza Čikoni je ostvarila, ali podsećam
da su svi snovi različiti. Zavisi od sanjara. Neko mi skoro reče da treba
svoje snove živeti. Ipak, možda je trik u samim snovima, jer dok se sanja
ima se rašta i živeti. Barem pokušajmo…
Miodrag Marković
