Постоје приче у којима се ужива свим чулима и које никада не
предју у досаду, ма колико пута у ухо улазиле. Мирење са
непролазношћу изискује поприлично цурење песка у небеском
сату, али је зато сваки рез толико дубоко узнео сећања и емоције,
да ниједна вода, колико год била јака, не може исти избрисати.
Постоје тренуци о којима се ћути јер се немошћу више да рећи но
вриском будити уснуле планете. Ниједно светло горело до зоре није,
али је зато многа бол до краја живота ношена, онако дубоко, под
кожом, неприметна, а све присутна. Само онај који је носи, зна
колика је. А тек када срасти са човековим бићем, постане део
њега и свега онога што иде уз њу. Не, она није паразит, она
временом бива јача и снажнија, не лечи се и полако постане део
бића човека који је носи.
Има тренутака да је тешко и заплакати, но све сузе се сливају
у једну реку. По истој је забродио и човек са великм Ч, гордо, али
не и плаховито, с великим срцем које се с Ловћеном може мерити, а
опет, своју љубав кроз песме је казивао јаче но било који молитвени
стих. Да, има томе више деценија уназад, али је ли то битно некоме
коме време је стало, а живот се одужио. Извајати стих је лако, али
преварити живот је немогуће, чак и смрт се уставити може, но живот
тече…
Правим величинама, без обзира из које области долазе, нису
потребни јубилеји, вредности њихових дела углавном имају
непролазан карактер, без обзира у ком формату уметности одишу.
Ипак, народ воли да се везује за пролазност година, за некакве
округле датуме и слично. Просто, хлеба имају или немају, али игре су
битне. За Миладина Шобића не важи ниједно правило, нити је њему то
икада било важно, али вреди помена да је први сингл објавио пре
тачно педесет година, једноставног назива То сам ја. Неспорно
је да само изводјење нумере подоста подсећа на другог
музичког великана, Ибрицу Јусића, али се не сме сметнути са ума
да је Миладин студирао у Дубровнику тих година, а да је сама
песма била одлично прихваћена од самих студената. Да будем
прецизан, ово је друга страна сингла, на првој се налазила нумера
Зазвони звоно са београдске Хит параде 75, али исте није био аутор
Миладин, с тога се везујем за тему То сам ја као први ауторски
шмек Миладина Шобића.
Нежна балада, препуна усхићене љубави, онако како само
младост може да је прими и пружи, тишина ноћног мира, вихор који
отвара врата, писак воза у даљини, када душа не зна куда кренути,
али стихови су свијени уз струне гитаре. Да, ту је он, стоји наспрам
свега, моћан и јак уз свој стих. Миладин Шобић.
Када је Миладин Шобић снимио свој први албум, и његова
Марија се завртела на просторима старе југе, опасно се примакао
таквим кантауторским величинама попут Арсена Дедића и Ђорђа
Балашевића. Ожиљак је био и остао одличан првенац некога коме је
музика била само увесељавајући хоби, а дружење нешто много
више. Но, нешто му је ипак недостајало да би осетио праве висине
којима се запутио. Зрелији садржај, и зашто не рећи, боља продукција
је на другом албуму уз свесрдну помоћ клалвијатуристе Габора
Лендјела. Сада су сви знали ко је Миладин. Господин од пера и
лутајући трубадур кроз срца романтика. Све се то дешава у првој
половини осамдесетих година прошлог столећа. Након прва два
албума, очекивао се и трећи, којим би, највероватније, својом
поетивношћу Миладин све конкуренте претекао, а у оно доба, за
онај географски простор, то је као да је сада освојио Еуросонг,
МТВ Еуропе, Wорлд мусиц аwардс и слично, али све заједно.
Спреман је био Миладин, урадјен албум, имао је и наслов
(Барутана љубави), али живот не да. Он је увек јачи, када се
најмање надаш он посрне и загуби се у лавиринту туге. Срећа има
само један пут, бол их има безброј, свакоме на свој начин киша
пада, а сунце свима исто зрачи. Узјахати облаке до путешествија
звезда и остати тамо, ма како бесмислено изгледало, могуће је.
Миладин, каквог сам га прихватио, од тамо збори. Сваки пут када
вратим грамофонску плочу у омот, пре него што заузме своје
место медју осталим плочама, осетим дах звезда, тај мирис
прошлости…
А уз музику Миладина волело се и туговало. Знају сви они који
су икада крочили у студентске собе, одшетали калдрмом уских
сокака или низ булеваре шверцовали се аутобусом до вечерњег
одредишта. Звук гитаре уз сутон на некој неуредјеној плажи, или ти
дочекано јутро уз празну боцу. Наравно, одувек се веселило,
патило и…пило. Некада више, некада мање надахнуто.
Моја супруга је старија од мене, но нешто младја од
Миладина. Не слуша музику коју ја слушам, и за њега није чула док
није почела да живи са мном. И тако две деценије. Музички никаквих
додирних тачака са Миладином нема, осим што су у несрећи, а да
то ни не знају, блиски. Наиме, у раној младости, изгубила је родјеног
брата. И ту стављам тачку.
Зашто је Миладин већи уметник са само два албума издатих у
животу и трећи никада не објављен? Зато што једна његова суза у
стени разара јаче но било који ветар на скици неоживљеног причаоца,
што једна његова неодсвирана, а постојана нота, више диже душу
но стерилни концерт умишљених звезда који своја дела кристализију
помоћу машина, некакве вештачке интелигенције или шта већ моћни
свет може смислити у 21. веку. Миладин је имао само гитару,
хемијску оловку, неспорни таленат и жељу да успе, али не по сваку
цену. Не, ни то не би довољно било да није уз све то имао још нешто
– душу. То се не стиче и не учи, то се носи, не на себи, него
дубоко заптивено у недрима. Чаробњак у поезији, виртоуз у
музици, устављен, не на почетку, него на прапочетку, не од
других, него од себе самог, имати свој став, носити свој крст кроз
свемирску одисеју плахти скривеној од свих оних песама које су
чекале да изадју из њега, а за које нас је све ускратио. С правом.
Није желео поделити будућност, стао је уз скуте прошлости. Његово
право. Искушења су увек пред нама. Плаћамо цену за коју
сматрамо да можемо уплатити на отворени шубер божијих изасланика.
Имајући куд, али не желећи даље, Миладин је стао сам наспрам
судбине. И, ето…живи је и даље у својим сновима, не знам осмехне
ли се понекад, али знам да његова геста према судбини није ништа
друго него продужетак живота оних других, да може да покаже да
је некада много теже живети, но мрети. Ту је величина ствараоца
који је могао, али није желео, који је смео, али се изопштио из света
којим је могао харати, који је ненапишући све оне нумере које су
га чекале, изаткао толико снова који се никада неће остварити, али
које је Миладин одавно одсањао већ.
Миодраг Марковић
