U snishodljivoj premetačini od života, hteli mi to ili ne, uvek ostaju
nekakvi tragovi što prate naše puteve. Miris sagorelih nadanja ili
neiskazanih težnji, kroz rovovske bitke neuslišenih molitvi, odišu tihim
dimnim ostacima svega onoga za šta smo se kroz život borili na
vlastitom mikronivou, ali, nije večno odredište to koje ugasi iste, no
život koji vremenom biva sve tanji i okrutniji. Zalamajući živote poput
orkana u nizu nedoslednosti i raspusnosti, pogibelj ljudskog stvaralaštva
svodi se na par reči, izgubljena prošlost i nedorečena budućnost.
Lično se divim ljudima koji se i u poznoj starosti ne predaju, nego
pokušavaju srušiti sve one bedeme koji se stavljaju pred njih. Jedan od
takvih je i Bill Wyman, član Rolling Stounsa od osnivanja 1962. godine
pa sve do 1993. godine. Onda se sam povukao i pravio onu muziku koju
je želeo i, pretpostavljam, uživao u istoj. Da, Stounsi imaju stalnog
basistu, ali ga vode kao pridruženog člana. To vam je kao ono kada
veliki klubovi povuku, iz poštovanja, dres sa odredjenim brojem koji je
nosio njihov član koji se više ne bavi sportom. Priznaćete, ima smisla.
Gospodin Wyman je u 88. godini izdao novi album, devetog avgusta ove
godine. Bez ikakvog opterećenja, uradio je ono što smatra da ga
ispunjava, ali da može podeliti i sa drugima. Kao i njegov kultni matični
bend, ne samo da uživa u sasvim zasluženim blagodetima svoje
prošlosti, nego je samo dodao u svom nizu muzičkog stvaralaštva još
jednu nit koja crta njegov lik, ne onakav kakav bismo mi želeli, nego
onakav kakav jeste. Svakako da je odavno u penziji, ali ne kao ovi naši
kada odu u istu u šezdesetim godinama pa se posvete gledanju
trovačkobesmislenih tv programa i redjajući puzle u trenucima okorele
dosade. Čineći vlastiti Protokol smrti, Bill je uradio ono, možda i jedino
što zna, ali je uradio. Zasvirao je i pomalo zapevao.
Album je jednostavnog naziva Drive My Car (Vozi moj auto). Nesporni
autorski rad samog Bila, nepretenciozna noseća numera, umerenog,
balansiranog ritma, jednostavnog refrena koji odiše veselošću i izrazito
prikrivenih taktova kantri muzike, koloričnog i harmoničnog nastupa, sa
skromnim vokalnim mogućnostima. Naime, sve numere je otpevao Bill
Wyman, tihim, gotovo šaputavim glasom, ali sa toliko šmekerskog stava
da i takav njegov glas pleni nekom osobenošću, smirenošću, pa zašto ne
reći i lepotom.
Album otvara Dilanova Thunder On The Mountain. Naravno da Bil nije
Dilan, ali nam je servirao numeru na njegov način, zadržavajući bliskost
sa originalom, a opet pružajući nekakav sopstveni doprinos gradjenju
numere. Ritam i bluz, sa stidljivim, ali i duboko osetnim, momentima
kantrija, ali ritam sekcija je ta koja daje poseban šmek izabranoj i
obradjenoj temi. Pokušaj veštog uklapanja Dilanovog načina izvodjenja
i inspirativne obrade Wande Jacksons.
Treća numera na novom albumu je Bad News (Loše vesti), takodje
autorsko delo samog Bila. Odlična numera, podešena za svakodnevno
življenje, u svetu gde loša vest više i nije takva, više je svakodnevna
vest, te naravno rutinerski način življenja svakog čoveka ispod njegovog
zaštitnog oklopa. Prava rokenrol numera. Sledeća tema je Storm
Warning (Oluja upozorenja). Tihim glasom, potkrepljenim akustičnom
gitarom, Wyman otvara bluz numeru, odajući poštu autoru iste,
holandskom gitaristi Hansu Theessinku, koji je takodje u poznim
godinama.
Sledeća numera je Light Rain (Slaba kiša), autora Tadž Mahala, pravo
ime Henry St. Clair Fredericks Jr., njegovog dugogodišnjeg bluz
prijatelja još s kraja šezdesetih godina prošlog stoleća. Lagana akustična
numera apsolutno primerena načinu na koji ju je obradio Bill Wyman.
Šesta numera je Aint Hurtin Nobody (Niko nije povredjen) od John
Prina američkog kantri muzičara gde je Bil na svoj način obradio
pomenutu numeru. Lagano lepršava tema. Zatim sledi Rough Cut
Diamond, autorsko delo Billa i Terry Taylora, kao kompozitora i
tesktopisaca. Umerenog ritma, klasičnih rokenrol akorda u pozadini, što
reče jedan lik, pravi krstaški bluz zvuk. Sledeća tema je Wings (Krila)
koju je, takodje, napisao Hans Theessinki. Pravi mali spev na akustičnoj
gitari, povetarac na kratkom solo nadahnuću i letu kroz oblake.
Deveta numera na albumu je Two Tone Car (Dvobojni automobil) od
Chuck Weissa. Nadahnuta tema, brzog ritma i plahe naravi.
Album zatvara numera Fool s Gold (Zlatne budale), obrada Lloyda
Jonesa. Vesela pesmica,plamtećeg, kratkog sola, nerazmetljivog
nastupa, kao da putujete vozom kroz nepreglednu oazu snova.
Naravno da Bill Wyman nije ni Dylan, ni JJ Cale, ali je muzičar koji,
ako slobodno zanemarimo njegov gotovo tridesetpetogodišnji rad u
Stounsima, muzičar koji ima svoj identitet. Ima prepoznatljiv stil
ophodjenja kroz ritam i bluz. Jeste da je skromnih vokalnih mogućnosti,
ali on na to nikada nije ni pretendovao, a pogotovo ne sada u 88. godini
svoje šetnje planetom.
Drive My Car je deveti studijski album negdašnjeg jednog od
utemeljivača Kotrljajućeg Kamenja. Na istom su tesno saradjivali
gitarista Terry Taylor i bubnjar Paul Beavis. Sam album neće ostaviti
nekakvog posebnog traga u muzičkom izdavaštvu, ali je nesporan učinak
bluzera u poznim godinama. U tih tridesetpet minuta, što sopstvene
muzike, što obrade njemu dragih numera, on svakako nije žudio za
atraktivnošću, nije ga povela protekla moć slave, no čovek koji blisko
saradjuje sa svojim konačnim putem, ali na način na kojim nema
predaje, nema besmislene dokolice i čekanja Protokola smrti.
Miodrag Marković
