U ružnoći besmisla, okovanog trivijalnim uzdasima koji mame na
prolaznost vremena i ponavljanje dogadjaja na istovrsni način lažnog
izobilja, samo sa drugačijim maskama, ali istim licima, tu i tamo otrgne
se poneka duša da osmisli i drugačiji puteljak kroz šumu zla. Bez
miomirisa i vešto upakovanih šarolikih boja, sa sivilom koje obitava
duboko u nama, neelitnim subjektima čija sudbina uglavnom zavisi od
nepotkovanih i sterilno osmišljenih koraka izlizanih junaka dovedenih
do ruba, ne jednog ambisa, no spektakularnog čina uništenja i
poslednjeg leta iznad kukavičjeg gnezda. No, ispod baldahina moći,
krije se samo dečački strah u sobi ispunjenoj mrakom. Tmina u duši je
ono što boli više no prećutana istina i neiskazana reč. Objektivne laži i
uspavane misli, dobra su podloga za svako zlo, mržnju ili tihovanje u
molitvi bez pokrića. Bez obzira na simbol oko vrata, služba, na zemlji ili
u visokim oblacima, mora biti isključivo u angažovanosti istine, a ona
ima samo jedno lice. Izbrazdanog i isečenog obraza, ostarele kože i uvek
u zadnjem redu zbivanja, traži svoj put, ponekad i kroz pomračenu
pravdu. Za razliku od nje, koja uvek može imati ograničeni karakter,
glupost je beskrajna u svojoj odeći umišljenog gospodara snova. A snovi
se teško mogu ograničiti.
Licitirajući izmedju ljubavi i mržnje, Nenad Marić, iliti Kralj Čačka, iza
sebe u protekloj deceniji stvaralaštva ostavio je dva studijska albuma,
lagano, bez žurbe, gradeći prepoznatljivost, kako u poetičnom vidjenju
malih životnih sličica, tako i onih crno belih prikaza po okrajcima sveta.
Nemajući drugačiji izbor, u kući bez zidova, sa nestvarno iscrtanim
prikazima sile, već je ranije najavio da Zemlja nije njegov dom. Snažnog
teksta, intenzivnog glasa kroz akustične zvuke gitare, izneo je svoje
vidjenje sveta koji nas okružuje. No, nema se gde uteći. Tu smo gde
smo, da li po nagradi ili kazni, nije ni upitno, a još manje bitno, u svetu
kome se traženje forme zadovoljava kroz uvodjenje reda i rada, odavno
isklesanih, ali nedovršenih, sadržaja ljudske emocionalne stvarnosti.
U medjuvremenu, kada se opna mladalačke izdržljivosti razvlači do
krajnjih granica iste, kao uvod u najnovije opuse stvaralaštva, novi singl
Kralja Čačka, zaustio je da zatraži Svetlost na putu, ali nije lako ugasiti
mrak. Prednost je ovog puta data klaviru koji veselo cepa tužnu dušu,
bluz istine ili krivice ćutanja, ni to nije od presudne važnosti pred vikom
i golom agresijom bez predrasuda i stida.
Ne želeći da titluje svoju bol, a nemoć da iskaže kao vlastiti uspešni put,
Kralj Čačka je, pred kraj prošle godine, kao preteču trećeg studijskog
albuma, ponudio još jedan bluz vapaj u sihronizovanom buntu života.
Naime, numera Hej, hej mama, hej, hej tata, predstavlja oličenje
sadašnjosti svakog mladog čoveka, željnog istinskog življenja,
slobodarskog koraka i nadasve želje da se izvuče iz blata. Teško je
prošetati čiste cipele…
U pomenutoj numeri primat ima gitara koja razvlači bluz po koži čija
površina podrhtava, dok suptilno znoj vlaži čelo. Koliko god mislimo da
smo jaki, ona prvobitna pupčana vrpca zauvek ostaje oko nas. Zbog
toga, prvo obraćanje ide našim pravim tvorcima, onima koji, i kada ne
zaslužujemo uvek, ne beže, niti traže raznorazne besmislene razloge da
izbegnu odgvornost, za ono koga su i šta stvorili. Bluz tema koja kao da
gasi sunce na Zapadu, nije ni oličenje rasute magle po ovim prostorima,
ali daje jedan svakako postojani karakter ljudske upornosti da se
opstane. Razložni solo gitare u drugom delu numere preklapa se sa
vokalnim vapajem za drugačijim svetom, gde će se moći videti i čisti
djonovi na obući pristupačnoj svima.
Snivajući o istini, postojanju karaktera i osmehu izdržljivosti, Kralj Čačka
igra na kartu najtananijih emocija, a to su ljubav, požrtvovanje i
slobodarski duh. Estetično pomaljanje imaginarnog sazveždja kao da
pliva kroz svaki njegov uzdah, ton gitare i pripovedanje o malim,
običnim, ali značajnim, stvarima. Nema malih stvari da nisu zaodevene
velikim.
U tananom kaputu, sklupčan izmedju sećanja, razboritosti i realnog
prikaza stvarnosti, Kralj Čačka ne luta mnogo. Tu je sa svima nama, vozi
se na nerazumnim kolosecima nepostojećih pruga, udiše kužan vazduh
i daruje nam ono za šta svoj talenat cedi poslednju deceniju – put ka
ljubavi, razumu i, što ne reći, istini. Ona je uglavnom teška, a nekada je i
ne želimo čuti. Ipak, ovaj put, barem oslušnimo malo…
Miodrag Marković
