Попут чварака, због дефицита свиња самим тим и меса, и сланина на почетку ове зиме у Србији има готово баснословне цене, поготово ако се купује у трговинама јер, на пример, вакумирано паковање од 100 грама кошта више од 330 динара, што значи да је килограм невероватних 3.300 динара. Иако се на акцијама килограм „сапуњаре“ може наћи и за 450, ипак је она најквалитетнија сланина, „адидас“ који је при томе и надимљен, скупљи од 2.000 динара.
У познатим трговинским ланцима који послују у Србији, цена килограма панчете познатог произвођача креће се од 2.511 до 2.674 динара. Још скупља варијанта је куповина танко сечене вакумиране сланине такође познатог домаћег проивођача – паковање од 100 грама, зависно од трговинског ланца, продаје се од 270, преко 310 и 330, до рекордних 337 динара, што значи да ако би се пазарио килограм ове сланине, трошак би износио преко 3.300 динара.
Наравно, реч је о најквалитетнијој сланини, док, с друге стране, овај артикл се на акцијама у познатим трговинским ланцима може наћи по знатно нижој цени – гроник сланина са образа за 350 или сирова са ребрима за 600 динара килограм.
Очекивано, јефтинија варијанта куповине домаће сланине је у месарама или мањим локалним трговинама, чак и преко интернета, ако већ не инсистирате на познатом и поузданом продавцу. Тако је обичну белу сланину, махом познату као „сапуњара“, зависно од њене класе могуће купити за 450, преко 600 динара, што је најчешћа цена, до 800 динара килограм. Месната, или популарно „адидас“ сланина са 50 или више процената меса, такође зависно од класе, код месара или директно код произвођача продаје се по цени од 900 до 2.500 динара за димљену највишег квалитета.
Ово одавно није више „сиротињска“ храна
Најквалитетнија сланина је по својој цени поприлично недоступна за џеп просечног потрошача, а разлог зашто је некадашња „сиротињска“ храна скупа, сличан је као и код прескупих чварака дефицит свиња. „Поготово дебелих, јер храњење до такве телесне масе је посао који за нас одгајиваче, због цена сточне хране и осталих трошкова производње који непрестано расту, одводи у минус. С друге стране, познато је да што је свиња дебља, то је сланина боља. Некада се јела само она бела сланина, али тржиште данас тражи прошарану, која је укуснија од шунке. Међутим, рачуница од свиње од 100 килограма, што је најчешћи случај, јесте да вам од ње остаје 10 одсто масти која се може истопити у чварке, а на таквој свињи имате свега 10 килограма сланине.
Kада се томе дода утрошена енергија да се произведе, у старту се добија скупљи производ, а кад трговци додају своју маржу цена сланине је таква каква јесте деликатесна“, објашњавају одгајивачи свиња. Цену сем дефицита, како додају, диктира и то што су чварци и сланина популарна и тражена роба. За оне који се одлуче да уместо повремене куповине на граме замрзиваче напуне сланином, дефинитивно је најисплативија варијанта свињокољ у сопственој режији, поготово ако се за тај посао, на пример, удруже две просечне трочлане породице.
„Јер од једног товљеника тежине 150 килограма, ако је реч о белој свињи племените расе која има 60 месних јединица, може се добити 70-80 килограма меса, док је остатак, када се избаце изнутрице, сланина и маст. Са актуелним ценама свињског меса и сувомеснатих свињских производа, где су квалитетна сланина и „дуван“ чварци преко 2.000 динара, то је апсолутно исплатива инвестиција“, каже доктор сточарства Радосав Вујић из Пољопривредне саветодавне и стручне службе.
Цена товљеника од 150 килограма је око 45.000 динара, док је куповина само по једног килограма свињских производа у трговинама (бут, каре, печеница, пршута, сланина, чварци и маст), трошак од скоро 10.000 динара.
