У православљу се данас, недељу дана пре Ускрса, подсећа на свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим.
На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао „Осана (слава) сину Давидову“.
Како бележе јеванђеља, његови ученици су му довели магарицу на којој је ушао у град. Тиме се испунило старо пророчанство „Ево цар кротки иде и јаше на магарици“.
Некада је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Момци су правили букете и носили их девојкама, а сваки цвет имао је своје значење. Ставља се и врбова гранчица „за брз напредак“, понегде дрен „за здравље“, а девојке стављају и љубичице.
Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају. Ставља се и врбова гранчица „за брз напредак“, понегде дрен „за здравље“, а девојке стављају и љубичице, ако их има.
У српској историји, на овај дан, народ се увек окупљао у радости, али без весеља.
У Такову је на Цвети 1815. године кнез Милош Обреновић позвао Србе на устанак против Турака речима „Ево мене, а ево вама рата са Турцима“. Веома мали број породица данас слави крсну славу. Понегде се слави као заветина.