Ima tome bezmalo dve godine kada sam prvi put gledao grupu Yadac. Nastup je bio više nego siguran, nekako zreo, ne samo da se videlo, nego se i osetilo, da je reč o veoma talentovanim muzičarima, koji jesu tu u širokom podneblju roka, imaju dodirnih tačaka sa svim vrstama muzike poznatog mom uhu, ali je sama svirka bila nekako unikatna, poetski veoma upriličena, ne samo tadašnjem trenutku u kome bivasmo, a bili smo u nevidljivim rukama pandemije i svega onoga što istu prati, taj mali teatar raskošnih misli provejavao je sumornim opisima u originalnosti tekstova Benda, bez trika i lažne umišljenosti kako nas čeka svetlo na izlasku iz naše pećine.
Suviše suvoro, oporno i, na žalost, istinito. Mi svi, inače, volimo da se lažemo, da jedni drugima dajemo nekakva obećanja koja ne možemo ispuniti, da otkrivamo drugima puteve kojima nikada nećemo hoditi, te da volimo sav ovozemaljski svet, koji, u poznatom duhu omraženosti, ne možemo smisliti. Ni njih oko sebe, a još manje nas u tom svetu. Ali, lagarija je neophodna da bi se išlo dalje. Svega navedenog kod benda Yadac nema, rečitost im ne manjka, taj izvorni sklop poezije skrivene izmedju toplih zvukova obojenih nekim unutrašnjim mirom, izrodili su sopstveni stil.
Art rokenrola je vidljiv i pepoznatljiv u njihovim nastupima kao da rasplamsavaju poslednji ugarak zatočen pod okriljem tmine. Želja da probude usnulog homosapiensa da konačno zakorača ka Čoveku nošen sopstvenim altruizmom, nikada nije bila jača. Strpljivost i upornost, rad i talenat, ne mogu ostati nenagradjeni. Ovih dana bend je objavio svoj prvi spot. Reč je o numeri Bez Ljudi. Veoma interesantna tvorevina, simpatičnog sadržaja, koja gaji priču, ne bavi se gejmerskim klišeima, nego svoju sadržinu na lagan i jednostavan način očitava gledaocu nudeći mu skromnu produkciju na poseban, vizionarski, način, a kroz sam tekst numere i da se dobro razmisli o svom predjenom putu, kao i šta preduzeti sa ostatkom istog.
Hoće li svet ostati bez ljudi, mada je odavno teško sresti Čoveka, pohlepa i umilost na putevima bez jada, nošena halucinacijom istine prezentovane kroz godine očaja i sklopljenih ruku, bez molitve i trzaja u snu, nisu neki putokaz koji bi na umornim licima beskućnika, a svi smo to na neki način, izmamili smešak. U nizu maski na našim licima, jedino ona krpa koja pokrivaše lice zbog korone, možda je imala neki upotrebljivi smisao, bar za neko vreme. Ostalo je samo trag licemerstva i ništa više. Sam spot je nenametljiv, ali niz sličica koje su ispunile nešto manje od četiri minuta vremena, na gotovo biblijski način, skreću na pažnju ljudskog opstanka i bahatost onih koji možda mogu nešto i napraviti od ovog sveta.
No, što bi oni to radili, osim ako silom priterani nisu, ili ti imaju neki poseban, strateški interes. Čitaj novac, moć ili zadovoljstvo. Kada se spot privede kraju, utihne i poslednji ton u numeri ostavljen da odleprša zanjihan kao pod svodovima otrcanih vetrenjača, ostaje taj zanos umetnika koji intrigira i navodi slušaoca, odnosno gledaoca, da se i sam uključi u misaoni proces koji ustoličava čovekovu želju za opstankom, ali ne samo njega kao pojedinca, nego kao bića koja teže nekom kolektivitetu ljudskosti i savesnosti. Pobediti druge nije moguće, ali trijumfovati nad svojim slabostima, to je već uspeh.
Grupu Yadac čine vokal i bas gitara Bojan Marinković, gitara Slaviša Krstić, gitara Dušan Kaličanin, dok je za bubnjevima Saša Perić. Bend ne bih svrstavao ni u jednu užu kategoriju roka, ne samo zbog uzajamne prožetosti raznih stilova uspešno nadogradjenih vlastitim umetničkim darom, nego i zbog njihove očigledne težnje da se izdvoje od drugih bendova, a diferenciraju se na originalan način. Znam da Yadac neće završiti samo na ovom singlu i gotovo se mogu kladiti da neće se dugo vremena odliti u vetar a da ćemo imati u ruci kompletan dugosvirajući materijal benda. I još nešto na samom kraju, svesno nisam napisao odakle je grupa Yadac. Za mene su oni sa ovog sveta. Time je sve rečeno.
Miodrag Marković
