Христ се тада није смео олако узимати у певљиву поезију, те је сам текст благо редигован по
жељи овлашћених душебрижника задужених за културна дешавања. Како сада то изгледа смешно
и глупо. Тада није било. Најгласовитији су били они који су галамом бранили своје привилегије
наследивши исте од својих блиских предака, не питајући их да су им руке чисте и имају ли
кредибилитет да осуђују тако нешто…
И, шта је уосталом таленат? То је оно кад вас мрзе, али уједно вам се диве ( Душко
Трифуновић ). Шта је то екстра таленат? То је оно када вас не воли, али вам не могу ништа.
Она је имала само оно прво, до друге ставке делиле су светлосне године. То није био проблем за
њу. Поред класичне музике заволела је и симфо рок. Не успут, једноставно се нашла у
томе. Виолина је била сав њен алат који јој је требао у животу. Сем љубави, ту је била
празнина. Огромна.
Шта је то упорност? То је оно када бесомучно радите нешто, очекујете резултате и приносе,
сваки пут сте на губитку, али се надате да ће бити боље, да једном мора да кресне та искра
среће. Он је био упоран у ономе што је радио, а бавио се пољопривредом, узалудан труд. Не зна
се где је лошије пролазио у ономе чему се посветио или у љубави. Мрак је био на обе стране.
Ова одлична „фина, лагана ствар” ( Балашевић) лако је нашла пут до слушалаца жедних љубави,
сентиша и интимизирања са вољеном особом. Лично, увек се најежим када чујем тај увод… Нежно
уштимана за пратећи симфонијски оркестар, можда ту и тамо мало подсећа на неке сличне симфо
рок тренутке, но итекако пријемчива за ужитак у срећи, болу и разочарењу. И за љубав и за
растанке. Пролазност времена и свега онога што нам лежи под ногама увек је ту у том рузмарину,
биљци и за свадбе и тужне тренутке, снег који скрије трагове на тренутак и шаш као њихов
прекривач не би ли дуже трајали. О самој трајности било чега, неки други пут. Овај запис је о
самоћи и љубави. Никада не знате када може самоћа заплести своје нити о вашој души и када
љубав може загрмети кроз ваше срце. Е, ту се ломе Сњегови и Шаш, ту мирише Рузмарин и цеди
се последњи остатак људскости у нама…
Она је узела своју виолину, нешто мало уштеђевине и отишла на приморје да покуша да заради
неку пару кроз свирање на улици, не би ли зиму дочекала како тако, свесна свог сиромаштва и
вечите оскудице.
Он је проклињао сушу и град који га сведоше на полузгаженог мрава, псовао је све живо и онога
опеваног у песми Дугмета, питајући се вазда зашто је све узалуд и зашто на божјој трпези
никада нема места за њега. Били су последњи дани августовског сунца када је одлучио да
својим старим аутом оде пут мора и одмори тело, али још више душе. Та чежња за некаквом
космичком правдом водила га је пут велике воде и сунца које је пржило све пред собом. И он је
пржио све пред собом, пун беса, једа и некаквог опорног чемера. Знао је одавно да нити је он за
људе, нити су они за њега. Пред његовим очима пуцало је више…
Свирала је пар пута на градском шеталишту где је сваке вечери било све мање туриста и
шетача, ту и тамо би понеки малишан и радознала девојчица убацили новчић. Премало за било
шта…
Он је сео на клупу и слушао виолинискињу која је свирала неке њему непознате
теме. Неразумљиве.
Прошло је неколико таквих ноћи, туга и самоћа расли су се у души младе уметнице, безнађе је
све више ограђивало свој простор у глави младића.
Знали су само да је била среда претпоследњег дана августа. Она је приметила младића преко
пута како ноншалантно и безидејно седи на клупи. Ређала је Шумана, Брамса и остале великане
класичне музике. Ништа, нико не обраћа пажњу на њу и њену свирку. Онда су прсти сами узели
судбину у своје јагодице. Низ гудало кренули су први звуци “Сњегова”. Море је утихнуло, а шапат
ветрова понео је звуке у ноћ. Погледала је у очи младића и приметила да му горе неким
необичним плаветнилом. Ова епска рок балада траје седам-осам минута у оригиналу. Никада се
није сазнало колико би тај девојчурак свирала у својој изведби…
Прекинуо је осорни глас локалне Градске инспекције има ли она дозволу да свира на градском
шеталишту цењеног приморског места. Тихо је одговорио да нема и да није из њиховог
града. Замолила је човек да само заврши започету песму, кришом погледавши младића преко
пута. Одговор је био негативан, а на њену поновљену молбу, добила је такву шамарчину да је
виолина пала на тло. Следеће чега се сећала било је то да је њен шамарач лежао на бетону
цвилећи од ударца које је добио од непознатог младића.
„ Цврчак ” рекао је непознати младић „ бежимо, није ово за нас ”, пружајући јој руку да се
придигне. На њено питање ко је он дрхтавим гласом одговорио је “ Ја сам… Ја сам
мрав !”. Трчећим кораком, држећи се за руке, нестали су у мраку. Сутрадан, прешли су његовим
колима границу суседне земље.
Шта је било после… Бијело дугме је имало један од најпродаванијих албума са сјајним подугачким
темама. Одсвирали су више распродатих концерата у Дому синдиката… А не то…
Добро, мислим да је мрав наставио да буде мрав, за цврчка не знам, али сам сигуран да се и сада
држе за руке. А да ли му је одсвирала до краја „Сњегове и Шаш”, наравно да није битно, али је
поменута песма спојио два тужна бића. Мислим да младић више није псовао у животу. Христа
понајмање…
Mиодраг Марковић
