Nikada nisam bio osobiti ljubitelj Bitlsa i njihove muzike, uvek su
mi bili bliži Stounsi i njihov način sviranja, prezentovanja muzike, pa i
načina življenja. Naravno da cenim kvalitet i način na koji su oni prišli
rokenrolu, odnosno ne može im se osporiti da ono čime su zadužili svet
još uvek traje, a sigurno su jedan od utemeljivača savremene muzike.
Sve drugo je stvar ukusa, raspoloženja, pa što ne reći, i edukativnog
sazrevanja. Možda je ta oštrina i visina tonova kroz njihove numere, taj
jednostavni prasak gitara koji preklapa sve druge instrumente, doprineo
takvom ličnom utisku. Nesporno je da su mnoge njihove pesme
obradjivane na različite načine, od popa, džeza pa sve do klasične
muzike. Utisak sazrevanja ne manjka.
A onda se pre par meseci pojavio jedan interesantan album sa bluz
obradama deset numera liverpulskih buba od strane jedne izuzetne
bluzerke Terese James (Tereze Džems), koja na diskretan način
reinterpretira više i manje poznate songove legendi rokenrola. Spoj
bluza, soula i klasičnog roka, sa jasnim, reskim na trenutke, na mahove
uspavljujućim, a onda opet, razornim glasom, oživljava sve one tragove
zametnute u numerama Bitlsa, na sebi svojstven način, percipira
muzičke trenutke iz maglovitog Londona u sunčani Teksas, ili ti Los
Andjeles, gde živi i radi. Povremeno podsećajuća me na spoj
Džoplinove i Šade.
Tereza, inače nije samo glavni vokal, ona je neko ko i klavijature
svira na originalni način. Njene bluz izvedbe su tople, agresivno nežne, a
treperenje klavira daje neku posebnu draž, dok nas provodi, na svoj
način, kroz probrane numere Lenona, Makartnija i Harisona. Muzika
nema granice, ljubav prema istoj ne meri se kontinentalnim okvirima i
klimatskim razlikama, tako da ne čudi da jedna teksaškinja sjajno topi
svu nagomilanu englesku hladnoću.
Album otvara Ticket to Ride (Karta za vožnju), klasična rokenrol
numera, gde do izražaja dolazi sva punoća njenog glasa, finoća načina
na koji je odsvirala klavir. Numeri daje neobičnu svežinu, kao da je reč
o nekom novom songu, sve deluje ustreptalo, ali su viskoki tonovi
klavira podredjeni glasovnim mogućnostima i kvalitetu vokala.
Numera Taxmen (Poreznik) mi se posebno svidela, suptilno
razvučena i obojena, ne samo glasom, već i posebnim tonovima
klavijatura, a onda kroz sve to preplovi solo bluz gitara, malo razvuče
tonove, pa ga opet umereno vrati na početak, Sve to biva začinjeno
klavirom u istom trenutku.
Šta tek reći za Dont Let Me Down (Ne izneveri me), gde su se
mnogi vokali i instumentalisti okušal, sa više ili manje uspeha, u preko
pola veka postojanja iste. Nežno, ali i nekako divlje pušta glas, sigurna u
sebe, poklič iz grla joj leluja kroz ceo refren, no onda joj glas leže niz
zvuke orgulja i veselo klizi na talasu ljubavnog nadahnuća.
Uz Happy Just to Dance With You, Oh, darling, Hide Your Love
Away, Everbodys Got Somethnig to Hide Except Me and My Monkey,
You Wont See Mee, No Reply, album svršava sa Think for Yourself
(Razmislite sami). Tek kada se odsluša kompletan album od početka do
kraja, vidi se, ali i oseti, koliko ima smisla koncept istog, da sve numere
dobijaju novo ruho, znamo šta slušamo, ali je sve to nekako drugačije,
mnogo savremenije, moćnije, razuzdanije, ali i smirenije, tiše. Kroz ceo
album lako se uočava diskretnost klavira, zvuk gitare, koja čas tiho, čas
jetko, razvlači bluz, u kome sniva sva lepota vokala satkana od čarobnih
niti ljubavi što samo žena može da ih prospe iz grla.
Na kraju, ne bi bilo korektno, a ne pomenuti i njen bend The
Rhytm Tramps (Ritam Skitnica). Ne znam jesu li skitnice, ali svi
muzičari u bendu, zajedno sa Terezom, lako su se našli i snašli u onome
što rade i sa čime žele da se skuće. Svi su kao jedan, utopljeni jedni u
druge, srasli i izrasli kroz savremeni bluz standard, ali su i svojim
osobitim tonovima oslikali Terezin vokal, dajući mu na značaju i
poštovanju.
Miodrag Marković
