Otkucavaju vekovi, nižu godine kao nisku skobalja prosute niz ruinirana sazveždja
ljudskih ratova i krvavih dostignuća, mali pijuni, kao pešaci zalutali u nepregledne pustinjske
dine, išarane ponekom zalutalom oazom, u molitveniku svojih sećanja tek poneku recku staviti
mogu. Sve ostalo je krah istorije ljudskosti i veliki zamah plaćenika u njihovom naumu ka
osvajanju svemira.
Univerzum je beskonačno prostranstvo koje nas okružuje, neosvojivo u bilo
kom obliku, ali dovoljno da vekovima zaludjuje sve aktere ovozemljskog postojanja. Nekada
mač, sad pretvoren u novolaserske sejače smrti, redja svoj krvavi pir i dalje, bez ijedne stanke,
mirno prospavane noći ili tiho dočekanog jutra. I tako unedogled. Menjaju se osvajači, ispisuju
nove rute i gazi ista voda, na istim mestima zakopavaju se stradalnici, sa istih gora lelek
ispunjava prostore ovekovečene tihim zlom. Identično tlo, zajedničko otpadništvo od sreće i
kulminacija vriska i šapata. Sve u jednom tonu, jednoj rimi i jednom bljesku. Na život i smrt.
Nikada nisam bio impresioniran synthpopom i sličnim muzičkim odahnućima, no
naravno da i tu ima izuzetka, pogotovo ako ono što nosioci takvih produkata rade, ili je imalo
smisla, ili tek nastupiti treba. Taj vetar u ledja očas se može iskovati u oluju kojom se misli
rasprše u tren. A noću, i to mećava zatrpa u svojim bespoštednim zagrljaljima. The Human
League (Ljudska Liga) je britanski bend koji je u svom repertoaru vešto spojio synthpop, novi
talas i elektronsku muziku u jedan prepoznatljivi prizvuk. Uticali su u kasnijem periodu na
mnoge elektropop i novotalasne bendove, racimo poput Pet Shop Boysa i slično.
Ono što je mene privuklo da pustim reč o The Human League je konkretna situacija na
bliskom istoku i dalekom severu Evrope. Pre četrdeset godina, navedeni bend je izdao svoj
četvrti studijski album, zamašnog imena Histerija (Hysteria) i na njemu imao izuzetno zapaženu
numeru Libanon. Jedan težak antiratni tekst od koga se knedla u grlu lagano valja sve do
trenutka kada zastane duboko u istom. Numera govori o gradjanskom ratu u Libanu koji je, a
kako bi drugačije i počeo, no kao sukob izmedju različitih vera 1975. godine, svrsishodno
uništavajući jednu kulturu, svakodnevnicu i budućnost, kao i uvek običnih ljudi. Radi se o
misaono-intelektualanom duelu devojke i vojnika. Svako od njih ima različite snove i ciljeve koji
vode ostvarenju istih. Tadašnji PLO, kao sada Hamas, inicirao je sukobe sa druge teritorije, gde
su se brže bolje uključili Sirija i Izrael. Prepoznajete li priče svih priča, početke svih početaka i
krajeve svih krajeva. Kao ogrisci ljudskih sudbina. Bez ideala, bez ljubavi, naravno i bez pameti,
ali samo sa oružjem i neskrivenom moći.
Samu numeru otvara teški zvuk basa, kao udari raketa o tlo koje neiscrpno biva poligon
za sve ljudske umotvorine što nikada dobra donele nisu, a pogotovo slobodu na koju se uvek svi
pozivaju. Tema ima žestok otpor prema ratu. Devojka se seća mirnih vremena u samo par godina
unazad, a koji joj izgledaju u trenutku o kome zbori pesma, tako daleko i nestvarno. U njoj je
samo vrisak i strah. Čežnja sreće lebdi negde daleko, skriveno i neupotrebljivo u njenoj priči.
Vojnik je u ratu, on je profesionalni plaćenik za bolju budućnost, promatra žrtve koje padaju od
snajperista kontrolišući prostor van kasarni, ubrzo i sam shvata da je u pravom ratu gde se život
olako gubi, a teško novi stvara.
Na kraju svih nedela, uvek lebdi zastrašujuće pitanje o pobedniku. Gubitnici su svi, od
onog zrna peska koje vetar nosi niz razrovani asfalt, do onog poslednjeg zračka sunca koji miluje
isti. No, ta njegova nežnost nije ista za sve. Skriveni valovi bola frustrirajuće se osećaju u samoj
numeri. Kao da ista putuje kroz tminu užegle pustinje. Zvuci klavijatura besomučno uzdižu to
putovanje u jedan besmisao, sve do novog potonuća sveta u vlastitoj tragediji ogoljene radosti.
Nesporno je da možete imati različite političke stavove, verska opredeljenja i kulturne zahteve,
voleti neku vrstu muzike koja odudara od opšte prihvatljivih tonova, ali nemate prava na
uništenje života i one malene iskrice radosti u očima pokolenja koja ništite pred očima celog
sveta. U ime čega i koga sva stradanja pišete…
Razgibavajući sopstveni tekst kroz oči dva bića, potencijalne žrtve i mogućeg nesrećnog
krvnika, zatvara se krug i tako unedogled. Dok je sveta i veka. U predvorju budućih muzičkih
dešavanja, The Human League je ostavio jednu izvrsnu numeru upakovanu u suzu života
narikače, te jedan sasvim solidan produkt. Sam singl Lebanon zauzeo je tada jedanaesto mesto
na britanskoj top listi, a album Histeria dogurao je čak do trećeg mesta albuma. Još uvek
nastupaju, a Lebanon je tema koju sviraju na svakom koncertu. Jedini stalni član benda, bio je i
ostao Filip Ouki, pevač i tekstopisac, osnivač benda, ali i osoba koja je povremeno izgradjivala i
solo karijeru.
Na kraju, što svakako dočekati neću, ali ne bih želeo da posle ovog mog teksta, neko
slično piše posle četrdeset godina, o nekoj sličnoj numeri sa istom temom. Najveće zlo će biti
ako se uopšte ne bude pisalo, ako ne bude onih o kojima se piše…
Miodrag Marković
