Свети мученик Агапије и седморица с њим су хришћански светитељи. Сва седморица, сем Агапија, су били сасвим млади људи, а још нису били хришћани, нити су се икад крстили водом, али њихово крштење је било крвљу.
Једног дана гледало је ових седам младића како муче хришћане, једне на огњу, друге на вешалима, треће пред зверовима, па видећи са каквим трпљењем хришћани подносе све муке, распалили су се ревношћу за Христа, везали су сами себи руке наопако и тако везани дошли пред Урбана говорећи: и ми смо хришћани! Ласке и претње Урбанове остале су узалудне.
Младићима се придружио и угледни грађанин тога града, Агапије, који је и дотле доста страдао за Христа, и почео је још више у њима распаљивати веру и љубав ка Господу. Сви су мачем посечени 303. године.
Помолите се у цркви Светом Агапију за праву љубав
Љубав према ма коме или ма чему, чак и према самоме себи, може код човека временом охладнети или сасвим се изгубити, па и у мржњу се превратити. Но љубав човекова према Богу, једном задобијена и утврђена, тешко хладни, сем ако неко већ не сиђе с памети. У оном првом случају човек умањује или брише своју љубав или због промена у себи или због промена у љубавним предметима. У овом другом случају човек може да умањи своју љубав, према Богу, само и једино због промена у себи, а никако због промена у Богу.
Све је то лепше и јасније изразио св. Исак Сирин говорећи: Има љубави сличне потоку од кише, који престаје убрзо по престанку кише. Али има љубави сличне извору који избија из земље, и који никад не престаје.
Прва је љубав човечанска, а друга божанска.
