Огледало сваког друштва, хтели ми то да признамо или не, увек су млађи нараштаји. Наравно да свака компарација губи вредност, а која није заснована на савременим конотацијама и условима у којима се примењује.
Посматрање само голе последице, без сагледавања дубоких узрока који доводе до деградације некадашњих вредности које су постављене као неки почетни постулати истих, а не дотаћи се свих стубова шире друштвене заједнице, не води ни чему.
Само празна прича која не дотиче никога после неколико дана. Читам, а и ослушнем повремено, како су се ученици основних школа иживљавали према вршњацима, како су сређошколци непоправљиви, непослушни и како је у порасту вршњачко насиље, а сада и према наставничком кадру.
Из написа са разноразних портала, углавном претрпаним рекламама и лошим вестима, са повременим екцентричним ускличницима наших спортиста, редовно се затрпавамо разноразним снимцима како вршњачког насиља, тако и других неподопштина које се косе са здравим разумом.
Дигитализација омогућава тренутак славе, да не кажем глупости, сваком недораслом младом човеку, да на пар минута постане виђен, а и прибележен у заједници у којој обитава, а његово усхићење је у порасту ако се појави на јутјубу или тик току. Има ту свакојаких бесмислених идеја, али ме нико не може уверити да нема и глуме свих актера. Битно је бити запажен, закорачити у сопствени ријалити макар на секунд бесмртности, по било коју цену.
Е, сада што се цена оних пунолетних актера тиче, које су изражене у страној валути, ликова који су преправили ријалити телевизије, са њима се не подвлачи никаква паралела, из простог разлога што исти представљају један бизаран садржај усклађен ка нагомилавању новца оних који држе, али и подржавају, такве реалне садржаје.
Наравно да то нису праве приче из живота, припрости и необразовани глумци истих само желе кроз своје измишљене приче о бедном животу да остану што дуже на таквој сцени, те зараде на свом измишљеном очају што више. Исти ти актери, носе се мишљу да њима образовање ни не треба, а касније ће, ако им исто буде било икада неопходно, од зарађених пара, што од огољене проституције, до прикривених настраности, лако докупити.
То је неуротична сцена која је доступна деци са ових простора, то је начин живота који они гледају на колориту својих лажних импресија, али је једноставно то тако. И сви то знају. Међутим, нико не жели ући у такве медијске сукобе прочишћавања наведених садржаја. Неко због страха, неко због лењости и незаинтересованости, а неко једноставно што не ради онај посао за који је плаћен. Међутим, има и она друга прича, заиста постојана, где се срећу дечји погледи ка разноразним садржајима, без обзира на године и друштвени статус.
Био сам присутан на једном дечјем игралишту, где сам шетао малишана од годину и по, када је дете нехајно пришло дечаку од десетак година, пружило ручицу, а овај се са завидним стрпљењем играо са њим на песку једно петнаестак минута, све док му није стигла екипа од десетак девојчица и дечака где су сви играли фудбал, онако безбрижно, неискварено, са ужитком за гледање таквих дечјих радости.
Зашто пишем о овоме? Зато што заиста желим да аболирам децу од одговорности за промашаје нас маторих, где смо сви криви у том ланцу недоваспитавања, почев од породице, као нуклеуса свега, школе, медија, друштва, а зашто не рећи и верских заједница и осталих субјеката који на било који начин утичу на живот свих нас, па и деце. Свако нека се пронађе на начин на који мисли да је могао помоћи, али није, да је могао неку неподопштину спречити, али је имао друга посла у том тренутку, просто престанимо да се бавимо само собом и ониме што иде искључиво у нашу корист.
Нису деца жељна само нових лаптопова, мобилних телефона и скупих екскурзија, жељна су љубави, у породици, у школи, у суседству, на улици. Зар је толико тешко рећи добар дан или здраво, поздравити некога барем климањем главом. Све те љубави су различите, али морају постојати, морају саживети, али до деце се мора и допрети са љубављу, не са казнама и претњама.
Она се носи у себи, а не на спољним обележјима као виртуелни кичерај, без обзира о ком дресу је реч, о каквом ритуалном учинку или слично, то се код младих осети. Kод старијих је само глума, праћена услужним сузама и лажним молитвама. Пре извесног времена прочитао сам на неком порталу предиван текст неке даме у вези страдања младих у саобраћајним несрећама и скупим аутомобилима под насловом &qуот;Зашто сада плачете&qуот;.
Реч је о дубокој анализи односа између родитеља и деце, богатсва које не води ни у шта, сем у властити пораз. Славимо и памтимо поразе, ваљда нам је тако лакше да прикријемо властито губилиште и по истом прекријемо лажни црвени тепих по којим ходимо, као филмске ведете, а и оне су лажне…
Зато данас нема музике, не због деце, не због младих нараштаја, него због нас у љуштурама неискрености одевених, са затамљеним мислима и погледима у тло, где смо све ближи земљи, а све даљи од небеса.
Мук је мој данашњи избор, док се не дозовемо памети, или оно што је остало од ње…
Миодраг Марковић
