Ima tome već mesec dana kako se na jutjubu vrti novi singl
palanačkog benda Jadac jednostavnog naziva Istina. Pomenutu numeru
prvi put sam čuo na laganom trenažu od svirke u Punk rock kafeu 16.
oktobra 2020. godine. Bilo je to moje prvo upoznavanje sa muzikom
kojom su pokušali, ne pretenciozno, više je to bilo nalik stidljivom
reprezentu muzičko-tekstualnog hepeninga u doba koje bismo što pre svi
da izbrišemo iz sećanja. Samoj poetičnosti tekstova se ne može
prigovoriti, refreni idu u smeru oporosti ukusa i pokušaja da se proguta
što više delova upriličenih šarenih zgoda što olakšavaju život
svakodnevnom mučeniku.
Medjutim, bend je i tu ostao dosledan. Sivilo mračnih zdanja nisu
prikrivali, no od samog početka video spota otvorili su vrata crno belom
prikazu numeri koju predstaviše širem auditorijumu kroz filozofski
angažman same reči Istina. Ne treba biti previše mudar pa shvatiti da
sam pojam pomenute reči nije uvek u saglasnošću sa stvarnim stanjem.
Pitanje je da li mi sami i želimo da se uskladimo sa istim, ovako je ipak
lakše, samoobmani nema kraja.
Gledajući, ali više i slušajući, numeru Istina, stiče se utisak, koji
možda i ne odgovara stvarnosti, da im je sama stvar u ovih dve i po
godine nekako više legla sada, nego kada sam je prvi put čuo. No, ne
verujte nikome, ni meni svakako, jer lični utisak uvek može biti
promenjiv, a što, na žalost, lako zavisi i od raspoloženja. Numera Istina
mi zvuči kao da je uradjena u hard rok formatu. Sjajno prštanje solo
gitare i zveckajućeg ritma one druge, i te kako drže adrenalinsku pažnju
ta tri minuta koja prolete kroz pričicu o propagandi, laži, obmani i
ljubavi. Svejedno što me gitara podseća na zvuk gitare Antona iz
Partibrejkersa, rifovi ostaju u ušima i posle svršetka numere. To
ponavljanje zvuka kao da samo razlaže materiju oko nas. Na momente
dubliranje sola daje specifičnu težinu koja kao da non stop valja vreme
oko nas u pokušaju da pokupi još neki trag pržećeg ritma. Isti onaj ritam
koji ljuto izjeda iznutra prosut je niz obojeni reljef na kraju spota, kao
svesni pokušaj da će od svih nakana da homosapiens sam sa sobom
preživi, ostati samo ljubav kao jedna od retkih istina koja nas može
oplemeniti. Ili je to samo želja skovana da se produži nada za bar još
neki trzaj, još jedna samoobmana u našim životima.
Sve u svemu i numera i spot su mi se više svideli nego prethodni
singl objavljen na jujtjubu, Istina mi zvučno deluje jače u odnosu na
Ljude, tako da očekujem da treći song i spot koji bude bend udahnuo iz
sebe, razvali iz svih mogućih oružja koje Jadac poseduje. A ima mnogo
toga što još nisu rekli, odnosno odsvirali, a ponajmanje prikazali. Bitno
je da im se sve numere koje su skupili razlikuju jedna od druge. Da se ne
svira šematizovano, tekstovi su odlični, poetični i angažovani. Ko želi da
razume, lako je. No, to nije bend koji će se prihvatiti na prvo slušanje.
Sam sam više puta odslušao novi singl i svaki put kada bi ga ponovo
primio u uho, bilo je nekih novih, poluskrivenih tonova.
Za stvarno muzičko umeće nije dovoljno samo nadahnuće,
inspirativnost je samo delić mukotrpne stvarnosti iz koje se radja stih,
ton i vera u ono što se pokušava osmisliti i uvesti u poredak složenosti
muzičke forme. A za to je, pre svega, neophodan rad, dok prsti ne zabole
i glas ne počne da falšuje, dok se znoj podrazuzmeva.
Bend lagano iz nekog zabavljačko-amaterskog opusa prelazi u
profesionalni status. Naravno da tu ima još prostora koji će oni, ni
jednog časa ne sumnjam, i osvojiti uz svoj raskošni talenat te uklopiti sa
ludorijom zvanom rokenrol, kao bazične emocije sa kojima definitivno
raspolažu. Sopstveni stil sviranja već su izgradili, odnosno
prepoznatljivost njihovih numera nije strana prosečnom slušaocu koji
ima želju da odsluša nešto od početka do kraja, ali sa pažnjom i
usredsredjenošću. Mislim na mentalnu ravnotežu istog.
Bojan, Dušan, Saša i Slaviša, na prva dva objavljena singla
delovali su strašno kompaktno, zrelo, ali ne i neskromno. Komunikaciju
koju su ostvarili izmedju sebe, sada polako prebacuju i na druge osobe u
okruženju, koji imaju želju da shvate šta to bend Jadac radi i u kojoj
formi se izražava. Njihovo autorstvo ide u cilju omogućavanja da se
sagleda istina kojom nas mediji uporno truju u želji da izbegnemo
konsolidaciju sopstvenih misli i iste stavimo u željeni utor. A taj žljeb za
radost treba izbeći, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog uniformnosti
vlastitog načina preživljavanja.
Lično, očekujem i treći singl ubrzo, ali i, u ne tako dalekoj
budućnosti, konačno album, odnosno CD. Znam da je izdavanje vinila
preskupo za bilo koji bend, a pogotovo za grupu koja dolazi iz
provincije. Medjutim, Jadac doživljavam kao bend svakojako, delom
alternativno, delom progresivno, ima puno elemenata hard roka,
vrhunska poezija je nepresušni motiv istog, ali ga ne doživljavam kao
lokalni bend. Svakako ne očekujem ploču u skoro vreme, ali kroz par
godina, pod ovim uslovima rada i želja samog benda, možda se čitalac
ovih redova neće blago osmehivati kao sada. Moj gramofon je spreman.
Miodrag Marković
