IRON MAIDEN – KILLERS – 45 GODINA KASNIJE

МУЗИКА

Autor: Паланка данас

Link kopiran u privremenu memoriju!

Ne znam tačno koliko ima književnih elemenata od Alana Edgara Poa u
stvaralaštvu Gvozdene Device, ali svakako poprilično, bar u prvom
desetleću njihovog postajanja i opstajanja. Vraćajući se gotovo pola
veka unazad mora se znati i kakvo je vreme bilo za životarenje, muzički,
filmski, književni, uopšte kulturološki pristup u jednom dobu koje nije
uveseljavalo svet, ali kada si mlad koga je briga za to… Bend Iron
Maiden formalno je osnovan krajem 1975. godine, i posle, manje više
lutanja, kako u muzičkom tako i tekstualnom smislu, debitanski album
jednostavnog naziva Iron Maiden, objavljen je 1980. godine. Naišavši na
pozitivne kritike i odličan prijem, Stiv Haris, basista i frontmen benda,
znao je da je na dobrom putu. Nesporno je da su se sa istog izdvojile
par pesama koje su bile tek naznaka da bend može mnogo više i dalje
da dobaci.

Album Killers (Ubice) je dokaz o sazrevanju samog hevi metal benda,
specifičnog i lako prepoznatljivog zvuka, sa tekstovima koji kao da izniču
iz mraka, ali je osetna ta želja da se iskristališu na svetlosti, da prođu
sami čistilište i zablešte na onaj način koji će tek kasnije dati samom
bendu onu misaonu čvrstinu i refleksivnost same svirke. Posle uvodne
instrumentalne numere The Ides of March (Martovske Ide), koja u
žestokom naletu bubnjeva i lagano-teškim solo nastupom gitare, otvara
album, sledi Wratchild (Dete gneva) koja govori o rastrzanom
detinjstvu, svim onim strahovima tinejdžera koji traži čoveka koga
nema, nazivajući seba samog kao dete koje je gnevno. Odličan uvod,
sjajne solo gitarske replike i vokal koji prati sam tekst. Iz ove numere
kasnije su mnogi bendovi izvlačili motivacije za sopstvene numere,

pogotovo sa ovih prostora. U samo tri minuta songa sve je izrečeno,
zaključno sa efektnim krajem. Sledeća numera na albumu je Murders in
the Rue Morgue (Ubistva u ulici Morg), jeziva noćna atmosfera ubistva
praćena kišom u Parizu, sa malo krvi na rukama, stanac otkriva ubistvo
dve devojke, ali, iako neopravdano osumnjičen, ne znajući francuski
jezik, beži sa mesta zločina. Tmina i kiša posuta na njegovom licu je
samo jedan lagani odraz fino meke gitare koja svojim solo deonicama
utemeljuje beg ka granici. Odlično odsvirana numera u četiri minuta
brzopoteznog rokenrola ne ostavlja bilo kakvu ravnodušnost na
slušaoca. Another Life (Još jedan život) je sledeća numera, unutrašnji
osećaj čoveka koji ga vodi ka životu ili iz njega. Prava hevi metal
numera. Genghis Khan (Džingis Kan) je druga energična instrumentalna
numera koja ima i te kakvu eksplozivnost u sebi u tih ozbiljnih tri minuta
svirke. Prvu stranu albuma zatvara Innocent Exile (Nevini izgnanik),
mala oda ispraznosti života i bespuću koja lomi čoveka koji je zalutao na
onu drugu stranu zakona. Ratoborna numera sa umirujućim solo
presecima. Raspevani vokal daje posebnu energičnost songu.

Drugu stranu albuma otvara Killers (Ubice), naslovna numera na
albumu. Odličan uvod, gitara koja nosi i ritam koji prati vrišteće vokale
Pol Diana. Mračna numera sa zlokobnim tekstom, ubice iza nas, sa
gnevom i prezirom ubijaju, poziv na smrt i vrisak koji prekida tišinu noći.
Odlična numera koja ime sve elemente nezadovoljstva mladog ljudskog
bića koje ulazi u svet pohlepe i raskalašnosti. Toliko ima energije u ovoj
numeri da je i tih pet minuta sasvim dovoljno da se iskaže sav onaj
raskošni talenat koji Iron Maiden ima i tek će imati. Sledeća numera je
Prodigal Son (Bludni sin) koji na diskretan način uvodi i akustične
elemente u nastup benda. Strahovi zabludnelog sina koji se doveo

razumu u neko doba, ostavljaju samo parče gorke ispovesti u nešto
malo više od šest minuta laganog ritma. Pretposlednja numera na
albumu je Purgatory (Čistilište), izuzetno žestoka, atraktivna tema, koja
govori o trenutku kada duša napušta telo, osećaj da se lebdi, prosto,
rastaje se sa samim sobom i duša odlazi u nepoznato. Odlična numera.
Album zatvara Driffter (Lutalica) tražeći slobodu kroz pesmu i istu
provlačeći sve dalje i dalje kroz nepoznat put kojim ide. Numera rađena
za horsko pevanje, dinamična, koja, ono baš, rokerski zatvara sam
album.

Izuzetno je lepo dizajniran i sam omot albuma. Derek Rigs je stvorio
Edija, maskotu benda Iron Maiden. Kada pogledate istog, ne može, a da
vam ne privuče pažnju, onako sa sekirom u ruci, zastrašujućeg izgleda u
nekakvoj polumračnoj ulici dok u daljini blešti pun mesec. Takođe, ne
mogu se oteti utisku da je Michael Jackson imao Edija u vidu dok je
radio spot za numeru Thriller. Naravno da možete kompletan album
odslušati na striming platformama, pa i na audio CD-u, ali dok ne
uzmete vinil u ruke, držite korice albuma i osetite kompletnu čar koja
izbija iz istog, teško da možete razumeti koliko je bitan i dizajn nekog
omota, da se to sve ne može videti na, ma koliko imao strana taj tzv.
buklet, malena knjižica pridodata uz audio CD, naravno pričam o
originalima. No, kompletan užitak pravog albuma stvara jedinstvo, ne
samo muzičko-tekstualnog doživljaja, nego i vešta ruka dizajnera i
fotografa na istima.

Na samom albumu oseća se toplina basa, odnosno dubina istog i
vanserijsko umeće načina na koji ga svira Stiv Haris. Mnogo čistije i
lepršavije nego što ćete to moći sebi priuštiti na drugim nosačima
zvuka, da ne spominjem striming platforme i, uglavnom šepajući jutjub,
što se tiče audio savršenstva. Uz njega su još bili na gitarama Dejv Marej

i Adrijan Smit, dok je za bubnjevima bio Klajv Bur. Što se vokala tiče,
njih je zaista više no respektivno odradio Pol Diano. Međutim, to mu je
bio i poslednji album sa Gvozdenom Devicom, ubrzo su se rastali zbog
neadekvatnog načina vođenja života samog Pola. Kako samo ovo blago
zvuči…

E, sad, pitanje je da li bi sve ovako izgledalo da to nije bio prvi album
koji je sa njima radio, odnosno isti producirao, Martin Berč, čuveni
producent, koji jednostavno je našao sebe uz Iron Maiden, tako da je
njegov inžinjerski doprinos zvuku zaista veoma veliki da bi bend zvučao
baš onako kako je zvučao na pomenutom albumu. Martin je i u sledećih
deset godina bio producent bendu.

Nakon izdanja svog drugog albuma krenuli su i na prvu turneju i to kao
predgrupa bendu Judas Priest. Ima još jedan bitan detalj koji se tiče nas
sa ovih prostora, što bi rekli. Naime, početkom septembra 1981.
godine, već tada poznat, ali i ne tako čuven bend, Iron Maiden, svirali su
na beogradskom hipodromu 6. septembra. I to ne kao glavni bend. Bili
su predgrupa i to Bijelom Dugmetu. Ako im je uteha, kao predgrupe
nastupale su i Divlje Jagode, Atomsko Sklonište, i u punom zamahu
grupa Film i Haustor. Šalim, se naravno, ali samo za utehu. Uslovi su bili,
za ove sadašnje, u najmanju ruku kriminalni, počev od scenskih uslova,
do ozvučenja. Ni snabdevanje strujom nije bilo stabilno, a i kiša je
padala na oba festivalska dana, i 5. I 6. septembra. No, i blato na kome
je publika bivala, nije istu moglo sprečiti da prisustvuju nastupu benda
za pamćenje, kao prvom nastupu na ovim prostorima. Novinski izveštaji

govore da je bilo preko trideset hiljada ljudi na hipodromu. Ko zna kako
izgleda, i još ako je bio na istom, zna o čemu se radi.

Foto: Ros Halfin

https://www.youtube.com/watch?v=htFxANh0OaI&authuser=3

Tagovi

Autor: Паланка данас