Ponekad obični ljudi stignu na mic da udju u legendu, ali im je taj
jedan koračić pretežak da bi neki svoj zalog za budućnost overili za
života svog. U neopreznoj avanturi, koju klesaju celog svog postojanja,
obično preskaču one delove aktivnosti koje bi sami hteli da zaborave,
odnosno da negiraju da su se ikada i zbile. Svi uvek žele da odmah
polete, da pokrenu vlastite mašinerije koje bi ih vodile u onome što rade
ka večnom smišljenom sjaju, no ponekad treba i stati. Uvek je problem u
tom voljnom nedostatku kada se treba ustaviti, podvući crtu i duboko se
zamisliti šta i kuda dalje.
Svežina rastujućeg nadahnuća obično je obrnuto proporcionalna
razumskim željama da se uspe po svaku cenu na lestvici one umetnosti
kojoj se pripada ili u onoj branši gde se teži dokazati vlastita moć,
intelekt ili veština kojom se ovladalo. Sve ovo nije uvek merljivo samo
novcem, medijskom galamom ili brojem šestocifrenih pregleda po
raznoraznim striming platformama. Svetu je odnavek data mogućnost da
uživa u malenom muzičkom haljetku, zavisno od kulture kojoj pripada,
vremenu u kome živi i spoznaji da ispod svakog tona leži i još neki drugi
zvuk, da ispod svakog stiha ćuti deo boli i razapete tuge, ovenčan
ponekom zvezdicom sreće. Upravo taj skup nedeljenja sopstvene
teskobe radja umetničku dušu koja u svojoj slojevitosti i krhkosti
uglavnom ne iznese nikada do kraja tu vizuelnost trenutka i nemir sa
kojom se uspela. Taj tihi šapat poetike i muzikalnosti ugravirane u misli
umetnika zna da izrodi genijalnost slikanja obznažene realnosti u
nekakvo drugo, lepše, zaceljujuće ruho.
Taj maleni korak je nekako zafalio nemačkom bendu Scorpions,
uvek su tu nadomak lige večitih, imali su par hitova kojim su razbijali,
kako emocije, tako i predrasude, udarnički su godinama radili i svaku
priliku za promociju svoje muzike su iskoristili. Možda ne samo nje, već
i ideja koje su nosili u sebi. Više puta su naglašavali kroz svoje stihove
da su odani miru, prijateljstvu i ljubavi koja ih okružuje, no podržali su i
sve "vetrove promena" koji su duvali, u, možda njihovom
najkvalitetnijem periodu, krajem osamdesetih godina.
Što se tiče sveukupnog kvaliteta muzike tu nema dileme, kako je
bend muzički narastao, tako su i njihovi albumi bivali sve raznovrsniji u
produkcijskom smislu, moćniji i osavremeniji. Bend u svom opusu ima,
od prvog zajedničkog albuma 1972. godine pa do sada, 19 albuma.
Svega je tu bilo, od klasičnog roka, hard roka, hevi metala, do nekakvog
mekog rokenrola. Rudolf Šenker, inače osnivač benda, i pevač Klaus
Majne, su okosnica benda. Kičma Škorpiona.
Poslednji album je izdat prošle godine, i kako vreme lagano
odmiče, čini mi se sve bolji i bolji. Čvrst, pouzdan, zvuk, preplitanje
žestokog roka i hevi metala, vrši tu nadogradnju iskustva i snage benda
da se ogleda i u nečemu novijem, da ne stanu u ono vreme mladosti kada
su počinjali i dali su sebi taj odušak da se kroz decenije stvaralaštva
iskristalizuje njihov zvuk prepoznatljivosti, taj rif, solo i vokal, već kod
uvodnih tonova, niže neku posebnu nisku propoznatljivosti grupe.
Škorpioni će, ako Bog da zdravlja i mira, kroz dve godine
proslaviti 60. godišnjicu svoga postojanja. Od skromnog nemačkog
benda do super zvezda gradili su svoj put, od najboljeg nemačkog benda
sedamdesetih godina prošlog veka, do jednog vrhunskog rokenrol
spektakla. Muzika je uvek iznad svih, ne zaboravite to. Mogli su pevati i
na svom maternjem jeziku, sumnjam da bi bili manje popularni, jer rok
ne poznaje granice. A oni su, pre svega, rok bend, njihova muzička
vrteška još uvek nije stala.
Svo svoje umeće, nizano kroz decenije osebujnosti roka, iskazaće i
pred beogradskom publikom. Njihovi mali koraci i na našim prostorima
sigurno će ih odvesti u taj ep zlatnih snova rokenrola. Ja, iako sviraju
duže nego što čak i godina imam, verujem u njih. Još uvek…
Miodrag Marković
