У време родне равноправности, и даље се у Србији дешава да се сестре одричу наследства у име браће. У селима је мотив да се начини такав корак обичај који траје већ вековима, а у градовима се иста традиција одвија из других побуда. Најчешћи разлог који „натера“ сестре да се у име браће одрекну онога што им по закону припада јесте добро материјално стање нежнијег члана породице.
Неретко се дешава да мајка од ћерке тражи да се одрекне наследства у корист брата, јер се „добро удала“ или зато што има плаћенији посао од њега.
Иако су учесници у наследству пред законом равноправни, дешава се да се сестре одричу наследства у име браће, јер мајка, отац или неки други члан породице, на њу врши притисак да тако треба да поступи.
Време пролази, али овај обичај остаје
Иако је 21. век, један обичај је остао дубоко укорењен у српском народу и већина га одобрава – одрицање сестре од наследства у корист брата.
У неким срединама је чак срамота уколико се којим случајем догоди да сестра прихвати део имовине својих родитеља, те је постане мета оговарања и негодовања.
Ружица Маринковић је једна од жена која се након смрти оца одрекла наследства у корист брата, а исто то је урадила и њена рођена сестра.
Ипак њена прича је мало другачија: није било присиле, нити наговарања. Kако каже, њој су руке, биле одрешене, али сама је одлучила тако.
– Нас је троје деце. Сестра и ја смо се одавно удале, а брат је остао код куће. Kада нам је отац умро, брат је рекао да саме одлучимо хоћемо ли прихватити наследство и да он нема ништа против, шта год да одлучимо поштоваће.
Kако каже наша саговорница, брат је говорио да нема он ништа више права од својих сестара на имовину родитеља, али Ружица се ипак одлучила да ништа не узме.
Ипак, постоје ситуације у којима није све тако једноставно. Неке жене се одричу због наговарања ближњих, а друге се не одричу због пођеднаких права, а неретко разлог је и сигурност, односно, уколико се разведу или се нешто непредвиђено догоди, да имају где да се врате. Ипак, не наилазе сви на разумевање породице, те су честе и свађе између најближих.- Решила сам, као и сестра, да се одрекнем. Ово је разлог: ја имам своју кућу, породицу и имање које радимо већ 30 година. Брат је остао са родитељима, са њима радио све, о њима је он највише бринуо и наставиће исто да ради. Зашто бих ја узимала нешто што је он стварао и сто ће наставити да гради, када већ нема потребе – каже она и додаје да јој је брат рекао да иако се одрекла може да узме шта год да пожели.
С друге стране, психолог Зоран Миливојевић каже да се сестре одричу наследства углавном због традиције.
– Та традиција је повезана са наслеђивањем земље и то иде још од римског времена. Јер ако породица има један комад земље, па ако ту земљу наслеђују сва деца, па у следећој генерацији сва деца од све деце, онда на крају добијете бесмислено мале комаде земље и много посвађаних власника, те је због тога традиционално било да сву земљу наслеђује најстарији син, што је неправедно и према ћеркама и према другим синовима – каже Миливојевић.
Земља је имала приоритет. Тај који наслеђује, он заузврат мора да брине о остарелим родитељима. Такав је био друштвни уговор и тако су ствари функционисале. Међутим, данас је закон такав да је ствар праведна и да сви имају права да наследе власништво над имовином.
– Имате жене које се одричу свог дела у корист браће првенствено што знају да је таква била воља родитеља. Kад кажем родитеља, најчешће је то отац, али може бити и мајка. Имате и супротне примере да та жена, сестра, а касније и мајка, размишља о економској позицији своје деце и због тога не одустаје и истерује своје право. Ја мислим да се тај број жена које се одричу неке имовине у корист брата смањује управо због тога што је лојалност према својој деци јача од лојалности према родитељима, односно према брату – објашњава наш саговорник.
На констатацију да жене које прихвате наследство, неретко бивају тема оговарања, вређања, а дешава се и одбачене од своје браће, Миливојевић сматра да резултати таквих оставинских расправа нису везане за пол.
– Имате и два брата који се посвађају, као и две сестре. На оставинским расправама људи често мере колико је покојни родитељ волео неког од деце, какав је био у детињству, ко је добио више, ко мање. Ту се посебно успоставља динамика када ти сродници имају своје мужеве, односно жене, те тако ти мужеви и супруге не осећају никакву лојалност према породици покојника и инсистирају да њихова породица добије нешто. Ти односи се јако компликују, има много замерки, прекида контакта, мржње, освете, итд – наводи саговрник и подвлачи да се то не везује само на однос породице према жени која је прихватила наследство.
Ипак, ма колико времена прошло, иако није приморана, од сестре се и дан данас очекује да се одрекне свог дела. С обзиром на то да смо по закону сви равноправни, на вама је, а не на традицији, какве ћете кораке предузети.
Извор Телеграф
