Kada neko napusti ovaj svet, ma kakav da je isti, u samo 36
godina, a da je više od jedne decenije ulagao izuzetne napore da njegova
teška bolest ne osujeti ni na koji način rad benda, te ujedno iza sebe
ostavi takav rokerski dah, sa specifičnom bojom glasa, dajući celog sebe
bez iznimke, teško je naći probrane reči koje već nisu opisale muzičko-
životni put Đosera, pevača i prvog čoveka do frontmena Atomskog
Skloništa.
U kakvom je bolnom tesnacu iznalazio nove atomske snage
da odradi koncertne nastupe u poodmakloj fazi postojeće bolesti, to je
samo Serđo Blažić-Đoser znao. Ni samim članovima benda nije bilo
uvek lako, ali zna se kome je bilo najteže. Vrlo je bitno da je sa
usponom samog Atomskog Skloništa i bolest napredovala. Činilo se da
ih u stopu prati. U takvoj razmeri snaga bolest je pobedila 18. januara
1987. godine.
U svom rodnom gradu Puli, gde je i rođen 1951. godine,
Đoser je okončao život. Po meni, a lični stav je uvek pragmatičan kada,
opreza radi, morate se braniti, ponajviše od samog sebe, tada je i
Atomsko sklonište, onakvo kakvo smo znali, otišlo sa rok scene. Sve
nakon toga je samo muziciranje, nekakvo sećanje na prapočetke benda,
ali ono što su Atomci imali pogotovo na prva tri albuma, pesnika Boška
Obradovića, Bruna Langera i interpretatora, ne samo napisanih reči i
muzike, već i misli ove prve dvojice, Đosera, Atomci nikada više nisu
ponovili. I neće.
U beogradskoj MTS dvorani, koja, opet, za nas u nekoj sasvim
drugoj, a razumnoj dobi, uvek ostaje Dom sindikata, Bruno Langer
zajedno sa prijateljima, u sredu 22. novembra obnovio je sećanje na
jednog izuzetnog, ne tako srećnog čoveka, bez koga ni on sam ne bi
nikada postao to što je bio. Ne želim upotrebiti reč omaž, poštovanje i
slično, iz razloga što Đoser kao da nikada nije ni otišao od nas, kao da je
još tu u nama, kao da još poput paklenih vozača vozi svoj poslednji krug
bežeći od smrti. Ne možete a da se ne naježite kada čujete da se ono
dugme na kaputu još nekako drži, da je devojka sa brojem osam u očima
još uvek tražena, da oni što dolaze za nama teško da će negde i stići, da
je bio pomorac i da je imao dušu, a sve to pod žutim kišobranom.
Gledam Dvoranu MTS-a, mali raskoš, komotna sedišta, sjajno
ozvučenje, velika scena, ma sve je super, nemam reči. No, nešto mi ipak
fali u tom razgledanju muzičkog vrta, neskrivena lepota novog stoleća,
ipak u vremenu horoskopa i stalnom osvajanju novo-starih svetova, ne
mogu se otrgnuti da u životu nije bitno koliko se godina nanizalo, no što
se postiglo.
Može se proživeti vek i po, a osetiti kao da je život prošao
pored nas, tek ovlaš nas dotaći, kao da nikada nije ni bio u nama, a teško
da smo i mi nešto poduže boravili u njemu. No, nije za svakog isto,
Đoser svakako nije koračao mali ispod zvezdanog plašta, sve što je na
jednoj strani pridobio, na drugom mu je oduzimano. I tako redom…
Pobedio nije, ali daleko od toga da je bio marginalac.
Dok se na sceni nižu prijatelji evocirajući uspomene na jednu
interesantnu ličnost, na uminulo doba gde su svi bili mladi i puni nekog,
uglavnom ničim potkrepljenog entuzijazma, i sam se obitavam u dalekoj
prošlosti. Naravno da je sve lako kada si mlad.Sada se mnoge stvari
drugačije i gledaju i sagledavaju. Sve je svetski na sceni, tu su svi oni što
su želeli biti, ali fali onaj hor niz vetar na otvorenom prostoru, znam
nedostaje još mnogo toga, a samog Đosera ponajviše…
Biti vuk među lavovima nije lako, biti golub među orlovima teško
je, no biti Čovek među ljudima je najteže. To treba biti trajno stanje, ne
ekces, puki slučaj do koga se stiglo šarenom životnom vrteškom.
Duboko noseći neki samosvojstveni istarski mentalitet u ophođenju
među ljudima, sam Đoser je, po kazivanju njegovih savremenika, svoju
bolest lečio pre svega muzikom i ona ga je, čak i na iznenađenje samih
lekara, održala duže u životu no što su se oni nadali, a pogotovu taj
njegov koncertni opus sa Atomskim Skloništem, udahnjivao mu je neku
novu snagu, nadu da se preguraju svi ti iritirajući bolovi koje je imao u
nozi, stoga je pevao sedeći, a posle svakog nastupa trpeo je još jače
bolove. I tako u krug…
Te srede uveče, privilegiju da budem deo nekakvih sećanja za
ubuduće, lako sam podelio, ne samo sa Atomskim Skloništem,
Davidom, Firčijem,Milanom, Borom Đorđevićem, braćom Jelić, Tifom,
Đuletom, Juricom Pađenom i Đuletom, nego i sa slično mislećom i
osećajnom publikom koja je do poslednjeg mesta ispunila pomenutu
dvoranu. Nije samo stvar u izvođenju numera koje su obeležile jedno
razdoblje, ni u obnovljenoj memoriji koju svaki rif odsviran na gitari
uznese u neko drugojačije vreme, sa napomenom da nijedan vokal ni
slično ne zvuči kao Đoserov, raznolikost istih samo je posebnu draž dalo
svojstvenim interpretacijama na specifičan način da se pokuša nekim
mlađim generacijama približiti muzička povest i da shvate da svet ne
počinje od njih, a ako bude razuma, ni sa njima neće okončati.
Lični utisak je da su David i Čipi izuzetnim vokalima probudili
neko prošlo, zaspano vreme, da su i ostali učesnici od srca prihvatili
Brunov poziv i upriličili predivno veče, kao iz najboljih dana samog
benda, kao nekada na Tašmajdanu.
Može biti neobična činjenica, ali Atomci su uvek u Beogradu bili
prihvaćeni kao domaći bend, kao osobe iz komšiluka. Prosto rečeno, kao
"naši". Ni ovaj put drugačije nije moglo biti. Kada se pogase svetla na
sceni, dok se napušta dvorana, nekako otežaju koraci, sasuše se usne i
barem malo ovlaži oko. Ne samo za prošle dane, ne samo za one koji
nisu među nama, nije to tuga u predvorju samoće, to je nevidljiva nit
koja na volšebni način spaja sve dobronamerne ljude, a njih je, te večeri,
bilo na obe strane, i na sceni i u publici. Acta est fabula – predstava je
završena!
Miodrag Marković
