Kada neko svojim delom i radom obeleži pola prethodnog stoleća,
a u prvoj četvrtini novog veka samim svojim postojanjem i dalje
pomera, kako granice diskografskog izdanja, tako i samog muzičkog
opstanka u nekim neshvatljivima okvirima besmrtnosti, logično je da za
bend ne postoje ramovi i šabloni u kome bi oni bili ugravirani.
Duže od
šezdeset godina gaze muzičko nebo u svetu rokenrola, prkosno, cinično,
revolucionarno i ljutito. Prkos je ona nit koja ih drži kod njihovih
fanova, cinizam je ono što ćuti ispod svakog njihovog novog projekta i
održanog koncerta, revolucionarno je sve ono što su u proteklih šezdeset
i kusur godina stavili na vinil, kasetu, cd i, sada, digitalni zapis. Ne, nije
samo ljutina njihova numera sa najnovijeg albuma, srdžba je samo
njihovo postojanje na rokenrol sceni, želja da se i u poodmaklim
godinama bude bolji od, ne mnogih, nego gotovo svih. Taj boljitak ne
ogleda se jedino u kvalitetu samog albuma, nego u želji da se rokenrol
živi i saživi sa njima. Naravno da će jednog dana i oni nestati, ali ne i
rokenrol, iz jednostavnog razloga što su mu temelji jaki, a oni su u
istima. Gospodo, pred vama je novo ostvarenje i stara čarolija
neuništivog benda, pred vašim očima i ušima ide još jedno izdanje
Kamenja koje se kotrlja. The Rolling Stones. Teško da ima veće žive
magije u ovom trenutku.
Angry, singl koji je prethodio albumu Hackney Diaomonds je
odsviran i otpevan zaista ljutito, taj agresivni začin na usnama unosi neki
fini setni senzibilitet sa samog početka mega benda i svu onu raskalašnu
virtuoznu tehniku kretanja na sceni koju je bend negovao. Tu nikakvog
nihilizma nema, od samog starta nosi sve pred sobom, ne pada im na
pamet da se pogađaju sa bilo kim o bilo čemu, naravno, reći će neko,
odavno sa đavolom imaju taj rokenrol dil, možda ali smo i svi mi drugi
ispoštovani preko istog, na raznorazne načine. Otvorite portale, novine
ili čujte vesti, pa mi recite gde tu njega nema, on je svuda oko nas. Na
žalost. No, sama ta ljutnja nosi u sebi i neku skrivenu tugovanku, tu su
kiša, uspomene, ljubav i odvojeni putevi.
Pomenuta numera otvara album, a posle se ređaju još jedanaest
numera, sa ukupno pedesetak minuta aktuelne svirke. Get Close je
urađena u klasičnom maniru benda, vesela rok numera sa standardno
otpevanim vokalima. U jednom delu numere su i bubnjevi dobili
poseban primat, a sve je to predivno zatvoreno saksofonom i klavirom
za kojim je, niko drugi no Elton Džon. Song Depending On You je
lagana stvar, malo seća na Willd Horses samo što su tu na izuzetno
primeren način dodata čela i suptilno razvučen solo gitare sve vreme.
No, najlepše je na kraju, sa pratećim vokalima koji se stapaju sa
muzikom i kao da numera lagano ide put zvezdanog sazvežđa. Sjajna
numera.
Zatim sledi numera Bite My Head Of prava hard rok poslastica,
teški rifovi, moćna ritam sekcija i, još uvek, izuzetan rokerski glas, ne
može Vas ostaviti ravnodušnog ni na koji način.Šta tek reći za bas
deonicu, a na njoj je Ser Paul McCartney, osobito. Muzička ludnica u
pravom smislu reči. Whole Wide Word je još jedna klasična izvedba
benda na prepoznatljiv način. Dreamy Skies je lagana numera, kao da
idete usamljeni kroz pustinjske predele nepristupačnih krajeva divljeg
zapada. Usna harmonika fino završava pomenutu numeru.
Mess It Up je sedma numera na albumu. Bubnjeve na istoj je
usnimio pok. Charlie Watts. Ima ona, svakako, svojih kvaliteta, da ne
bude upamćena samo po tome ko je za bubnjevima. Dinamična stvar, ne
previše bučno aktivna, ali primetna. Live By The Sword ritmična rok
stvar na kojoj je bas uzeo u svoje ruke Bill Wyman. Gitare svršavaju
numeru na besprekoran rokerski način, u stilu njihove rok himne Its
only rocknroll. Driving Me Too Hard je numera srednjeg, ali lako
prepoznatljivog ritma, Džeger peva poprilično nadahnuto, tako da vokali
izbijaju u prvi plan.
Tell Me Straight kao da se nastavila na balade sa Exile on main
street albuma iz sedamdesetih godina, njihovog kultnog, možda i
najboljeg ostvarenja. Ali onda za njom dolazi predivna balada koja,
prosto "ubija" – Sweet Sounds Of Heaven. U preko sedam minuta bluz
muzike sa maestrom za klavirom Stevie Wonderom, tu je i Lady Gaga
sa pratećim vokalima. Neopisivo zastrašujuće deluje. Posebnu pažnju
trebate obratiti na te slatke nebeske zvuke. Album zatvara Rolling
Stones Blues, tvrda bluz numera sa gitarom i usnom harmonikom.
Između njih stoji vokal Mik Jaggera, kao neki transmiter među
pomenutim instrumentima. Kao da je bend želeo dati do znanja da su i
posle toliko godina, oni zapravo ono šta su bili i na samom početku,
blues rock bend. Predivan kraj koji zatvara album Hackney Diamonds.
Mik, Kejt i Roni nesporno je da su se držali proverenog formata
pristupa vlastite muzike, pojačani tu i tamo ne samo sa imenima
savremene rok muzike, nego sa zaista ljudima koji su bili u stanju da
isprate njihov umetnički ego i scensku narcisoidnost sve vreme
postojanja benda. Na albumi ima svega, klasičnog roka, hard roka,
bluza, kantrija, ali pre svega ima njih – Stounsa. Kamenje se i dalje, ne
kliza, nego kotrlja, kao nekada. Zato glasam za ove dijamante, ne zato
što su od Kamenja date, nego što se na njima oseća neka izvornost
samog rađanja Benda. Ne, nije greška u slovu, tako treba biti. Živeli.
Mala napomena: pored originalnog omota nalazi se fotografija
malog Žikija sa gramofonskom pločom Hackney Diamonds. Da, sam
vinil je izrastao iz prošlog stoleća, bend praši preko šezdeset godina
rokenrol u svim njegovim mogućim oblicima, a dečačić je onaj koji
predstavlja budućnost i samu neuništivost rokenrola. U njegovo ime –
još jednom Živeli!
Miodrag Marković
