Držim u rukama nečiju uspomenu, mali relikt prošlosti,
gramofonsku ploču, poprilično ostarelu po spoljašnjem omotu, ali
sam vinil, iako tu i tamo malo krcne, i posle punih pedeset godina
je gotovo besprekoran.
Reč je o debi albumu jednog od najboljih
kantautora sa ovih prostora, Dragutinu Dragi Mlinarecu. Album A
Ti Se Ne Daj u vremenu i prostoru ostavlja dah jutarnjeg sunca i
nagorelu opskrbu prvog sutona, dok mali nežni treptaj krilima
prošlosti ustavlja misli. Gledam izbledeli omot, prošaran imenom
nekog predjašnjeg diskofila. Ne, ploča je kupljena preko
kupujemprodajem, ali znam da nije od početka pripadala čoveku
od koga sam istu kupio. Prosto, znam od koga je kupljena, iz
koga grada, a čovek, čije ime piše na omotu je iz drugog mesta, i
što je još bitnije, druge nacionalnosti. Očigledno je bio zaljubljenik
u muziku, pravi audiofil, sačuvao je više nego korektno samu
ploču. Na poledjini omota nalazi se prekriveni crtež neke devojke.
Bože, prva pomisao, te daleke, daleke, 1971.g. da li je voleo tu
devojku, da li se oženio, razveo, živi li su oboje. Ili je možda crtež
tek onako ukrasio ploču, iz čiste dosade, u što čisto sumnjam.
Požuteli omot i daleki, ali pritajeni, miris duvana, signalizira da je
reč o bivšem konzumentu istog. odnosno strastvenom pušaču.
Elementarno.
Uvek polazim od samoga sebe, meni su vinili, isto važi i za knjige,
razglednice iz nekih gradova, poznanstva sa ljudima i zagubljenih
ljubavi, ta prošlost kada se skupi u pola veka, teško da može
baciti sidro današnjice. Ne može se zaustaviti mala ladja sećanja
koja još uvek brodi po glavi mojoj. Ne prizivati sećanja, isto je ne
nadati se budućnosti. Nije iskren ko kaže drugačije. Ništa lepše
od gajenja vlastitih samoobmana.
Ne znam da li je Drago Mlinarec uspeo da osvoji muzičkim
koracima sve kaldrme i uredno složene pločnike kojim je hodao,
ali njegov prvi solo album delovao je rokerski instančano i
muzički fascinantno, ne i populistički. Gitara jeste imala sveukupni
primat na albumu, ali još je tu bilo čudesnih nota i zvukova, onako
pravo svirački. Flauta daje izuzetan doprinos samoj egzotičnosti
iste, prepliće se poredjenje sa Jehtro Tullom ili Deep Purplom u
nekim segmentima. Lepršavost označava prizvuk daleke
psihodeličnosti, razbuktanosti plamena rokenrola te tihe izlive
nežnosti na akustičnoj gitari. Čvrstoća zvuka za ono vreme je
neupitna.
Na albumu, izmedju ostalih, tragove svog umeća ostavili su Hus
na gitari i Piko za bubnjevima. Osobito prijatan ugodjaj za uvo
predstavlja flauta Mlinareca i B.L.Živkovića. Prelepo čudesna
sprega ljubavi i bola šarmira neko proletelo i izgubljeno vreme, a
opet, sa druge strane, neizbežna nit slobodarskog duha vešto
spaja usnu harmoniku i flautu.
Pevajući o svojim nedosanjanim ljubavima, Mlinarec peva i o
svim gradovima koji zajedno sa njim, imaju takve romantike poput
njega samog, iskrene pevače poete, uklopljene u vreme gde
kazaljke više ne broje minute na satu, a precrtani datumi u nekim
izbledelim kalendarima su samo usamljeni papiri u oronulim
sobicama koje pamte bolje dane i neprespavane noći.
Povremeni zvuci klavira i orgulja pretvaraju diskretni šarm
samoće u ocvali cvet ljubavi. Mlinarec nosi svoj vokal visoko
ustreptelo, na momente osiono i kao da želi da zadrži taj čelični
stisak ruke ne dajući mogućnost slušaocu da izadje iz tog lavirinta
ljubavi i bola ni na trenutak. Sama pomisao na samoću ga gura
napred, sa željom da iz pepela Feniks bude, da u njegovom
gradu snove naniže, da ne bude jednom samo ostareli pop
pevač, dok mraz posut srebrom lagano okuje mu ladje. I na sve
to, Mlinarec jednostavno kaže, kada nastupe teški trenuci u životu
– A ti se ne daj. Da, ovo su samo delovi naslova njegovih
numera. Dubina njegove poetike teško je merljiva sa današnjim
zvučnim zapisima novopopularnih ostvarenja. Naravno da se ta
popularnost kreira isključivo preko medija.
Daleko od toga da je Drago Mlinarec bio nepoznat s početkom
sedamdesetih godina prošlog stoleća. Frontmen benda 220,
muzički nadaren, strpljiv i uporan, nakon par godina temeljnog
rada na albumu, isti je izdao pod svojim imenom krajem 1971.
godine. Držeći remek dela književnosti u rukama i listajući ista po
požutelim stranicama, posivelih korica, oseća se miris prošlosti,a
slično je i sa gramofonskom pločom. Nijedan digitalni zapis ne
može zameniti osećaj vrednosti, ali i prolaznosti samog vremena.
A Ti Se Ne Daj je album koji rečito govori o gore pomenutom.
Vremensko muzičko literarni zapis jednog doba ocrtao je lik
Mlinareca u rok vremenu bez iznimke. Vokalno jasan, koncizan u
svemu onome što je želeo iskazati u 9 numera i proročanski
iskren, ponudio je jedan obrazac roka iz koga su se mnogi
kasnije, hteli ne hteli, napajali i doradjivali sve ono što su smatrali
da je Mlinarec izostavio. Jednostavno, nije hteo reći sve, mnogo
toga je zadržao za sebe, kao da je svesno povukao kočnicu. Po
meni, mnogo više je mogao nego što je dao muzičkom svetu, ali i
to što je pružio i te kako iskri. I danas.
Gledam ime na ploči i skriveni crtež. Ne pada mi napamet da isti
otvaram i narušavam daleko predjašnju intimu. Ona pripada J.
Totu, čoveku koga i ne poznajem, a ipak mu posvećujem ovaj
tekst.
Miodrag Marković
