Pršte ratni sukobi na sve strane, otelotvorenje zla ne miruje, a nikada i nije
bilo tiho, ponekad malo dremne, ali se vrlo brzo probudi u nekom, u početku mikro
talasu, koji, na kobajagi zaprepašćenje svih, izraste u Cunami talas. I tako, lebdi
taj val visoko iznad kao naprava grofa Cepelina, nesigurno, ali naduto, čekajući
samo trenutak da se rasprsne.
Stradalnici, kako to redovno biva, su obični, nedužni,
ovom svetu pripadajućim življem, čija krivnja egzistira samo zato što su se zatekli
tu gde jesu. A teško da su mogli birati gde će biti rođeni. No, rođeni su na planeti
koju svi svojataju, koja je i ničija i svačija. Ne, za one malo starije, nije reč o
društvenoj svojini, isključivo je reč o privatnoj zaostavštini bogatih, njihova težnja
uvek ide u isključivost privatnog vlasništva, širenju istog do neprepoznatljivosti
svih mogućih granica.
U takvoj prividnoj tišini, te mira koji se, već poduže, zadržao na ovim
prostorima, čuh pre neki dan od jednog mladog čoveka, što bi rekli filozofskih
rezona, da ovom svetu trebaju novi Dilan i Donovan. Ne izdržah, upitah ga ko je
bio Donovan, te dobih kratak, ali i neprecizan i pomalo bojažljiv odgovor, da je bio
mirotvorac koji je svirao, nekada davno, sa Dilanom, da su se borili za prava
mladih, dece cveća i ostale trice. Videvši da mladić počinje da se verbalno povlači,
a osetivši nadmenu moć u sebi samom (naravno da sam i ja deo sveta koji je takav
kakav je…), insistirao sam na još nekom podatku, te kada reče da je Donovan bio
roker u začetku te muzike, tu mu je bio kraj…
Jeste, Donovan Phillips Leitch je bio mirotvorac koji je svoju ogorčenost
stanjem šezdesetih godina prošlog veka izrazio kroz muziku. Bio je okrenut folk
muzici, a njegov stil je okarakterisan kao protesni, te je ta njegova buntovnost,
samo gitara i usna harmonika, nepomirljivost sa tadašnjim stanjem u svetu, dovela
do toga da su ga zvali protesni pevač. Naravno, ne samo njega. Donovan je Škot,
tu je i rođen, a Bob Dylan je amerikanac, nekih pet godina stariji od Donovana.
Imaju sličnosti, ali i razlike. Dylan je izašao iz folk voda, akustičnu gitaru zamenio
električnom, te otišao nekim žešćim rok putem. Donovan to nije učinio, ostao je
veran svojoj akustičnoj gitari, ali i onom stilu kojem je preferirao tokom šezdesetih
godina dvadesetog veka. Gotovo je ostao onakav kakav je bio na samom početku
karijere. Njegova sličnost sa nekim drugim kantautorima je evidentna, recimo sa
Joan Baez, a nikako se ne mogu otrgnuti i poređenju sa prelepim albumom
Nebraska Brusa Springsteena iz osamdesetih godina, totalno akustičnom albumu.
Naravno da raspeće ovog sveta nije počelo ni sa Dylanom ni sa Donovanom, ni sa
ratom u Vijetnamu, niti će planet vaskrsnuti završetkom sukoba u Ukrajini i
uništenjem Gaze. Sukoba će uvek biti dokle god postoje bar tri čoveka na planeti
(zašto baš tri, onaj treći je mirotvorac).
Donovan je verovao u ono što radi, nije to bilo tezgarenje u smislu nekog
finansijskog boljitka, imao je iluziju, kao i mnogi tada, da može promeniti svet. On
ju je nazivao vizija. Muzikom i rečima to mnogo teško ide. Upotreba sile olakšava
taj trud, Ali, uvek vredi pokušati. I on je pokušao u tih par godina njegovog uspona
da makar privuče pažnju onih neopredeljenih, da se čuje i odsluša i drugačije
mišljenje. Znate, svima su usta puna mira, ali nije to baš tako.
Pamtim ga po numeri Catch the Wind (Uhvatiti vetar) koju je objavio pre
punih 55 godina, skoro smo ispisnici. Predivna ljubavna pesma koja govori da u
hladnim satima i minutima neizvesnosti želi biti u toplom držanju, pazite sad,
toplog uma punog ljubavi. Nije pevao o telesnom dodiru, on ima želju da bude
blizu voljenog bića, da je držeći za ruku, pokuša uhvatiti vetar. Osmeh njen, biće
mu najbolje skrovište. Ljubav ubija strahove, sklanja kišu koja svojim kapima
skida lišće i gde god pogleda vidi oči njene.
Takođe, pamtim ga i po izvođenju Universal Soldier (Univerzalni vojnik)
numere koja govori o vojniku koji ratuje za sve i protiv svih. Pripada svima, no
najmanje sebi. Celo njegovo telo pripada samo ratu, bez njega ubijanje ne može ići
dalje, za demokratiju se ne bori na takav način, kada se svi pobijemo između sebe
neće se staviti tačka na ratovanje. Međutim, song je napisala i komponovala Buffy
Sainte Marie a izvela grupa The Highwayman još 1963 . godine. Svejedno,
Donovan joj je dao taj mitski značaj, iako je reč o ciničnoj numeri pošto se u istoj
navode krivci za rat, na ovaj ili onaj nači, a krivi smo svi mi za sve ratove, kada se
malo dublje udubimo. Naravno da to nećemo učiniti, sve dok oblak dima ne počne
i kroz naše prozore ulaziti u domove, a tada je poprilično kasno. Svi mi imamo
individualnu odgovornost za kolektivna stradanja, kako svojih, tako i drugih.
Tako da nama ne trebaju ni Dylan ni Donovan, u našoj kosmičkoj udobnoj
uhlebljenosti, lični mir nam je uvek važniji od onog drugog, negde dalekog i uvek
u mislima da se sve to loše što se dešava uvek nekom drugom i desi, da nama neće
iz razloga jer mi to ne zaslužujemo. Kakva ironična percepcija sagorelih emocija,
hladnih dodira kao severnih mora i izgubljenih misli poput raskomadanih duševnih
ostataka ljudske solidarnosti. Ima jedna divna misao koja otprilike kaže da ako
ubijete samo jednog čoveka, kao da ste ubili čitav rod. Ima istine u tome. Da ne
bude zabune, Donovan je u svojoj sveukupnoj karijeri izdao dvadesetosam albuma,
bilo je tu svega i svačega, uključujući i album za decu, ali sve to, jednostavno, nije
više bilo to, sve posle propasti hipi pokreta, svršetka rata u Vijetanamu i slično.
Nekako je tu stao, nije imao tu neophodnu naprednu muzičku kretnju koju je imao
Dylan, bio je ponovljiv, muzički statičan i poetski nenametljivo sve tiši i tiši. Kao
da je ostao u dubokoj prošlosti i nije, mogao ili hteo, svejedno, izaći iz iste, ne
samo da korakne u budućnost, nije hteo ni u sadašnjosti biti. Svako vreme ima
svoje glavne aktere, gubitnike i spavače, gromoglasnike i one koje ćutnjom mnogo
više kažu nego oni prvi. One koji svojom grafitnom olovkom više boja nanesu
nego oni što boje svet u spektar šarenih laža. I za jedne i za druge mesta uvek ima.
Od kako je sveta i veka.
Miodrag Marković
