Razilazeći se sa svim i svačim, na koncu i sa samim sobom, Branimir Štulić Džoni, pre
tačno četrdeset godina, po mom tihom prisećanju, uradio je poslednji album pod imenom Azra, a
koji je imao duboku vezu sa prethodnim albumima.
Misaono izuzetno precizan, tangirao je sve
one tačke u društvu koje je tada više nego solidno živelo, pogotovo uzevši u obzir nadolazeće
ljudske gluposti i osobit vid šarlatizma kroz politikanstvo i nacionalnu podozrivost prema
drugačijem pripadniku, kako narodnosti, tako i veri koju ispoveda svaki pojedinac ponaosob. Jak
kao ličnost, siguran u ono što je do tada uradio, nesvesno je sklopio sve kockice koje je vešto
ugradjivao u prethodnom periodu, te tako zaokružio jedno, više tekstualno, no muzičko
izražavanje. No, idila njegovih reči i tonova ostavila je trag u tom utopijskom samoupravnom
socijalističkom vremenu kao poslednji izgladneli dah vuka samotnjaka čiji se krik, ne nečuje,
nego se ne želi čuti. Svejedno, vetar je i to odneo u neko daleko pretpostojanje, duboko
ignorišući budućnost. Naime, na ovim prostorima, uvek postoji samo prošlost i žarka želja za
vremenom koje tek treba stupiti. Sadašnjost nikada nije bila imperativ, valjda zbog kratkoće
vremena koje se ima na raspolaganju, kao i tog nemuštog jezika koji ljudi sami izmedju sebe
tvore. Nerazgovetnost je čist produkt čovečje nerazumnosti i vlastite pohlepe. Džoni je to veoma
dobro shvatio i pokušao da na jedan, ne uvek tako pristupačan način, pokaže svu altruističnost
koju je želeo da poseduje. Na žalost, vremenom se ta ljudska odlika kod njega pretvorila u
otrovnu dozu cinizma. Valjda je ista predstavljala njegov zaštitni oklop u razjarenom
sladostrasnom svetu koji ga je okruživao.
Sa jedanaest numera u svom poslednjem otkopavanju ličnosti kao sociološkog dostignuća
Džoni je otpevao sav onaj neartikulisani bes koji ga je godinama, tinjajući osvajao i žonglerski
ga bacao u nepregledne sivookružujuće oblake. U Tri N temi, koja otvara ceo projekat na jedan
lucidno hazarderski nači, opevana je svakodnevna ljudska nesreća u samo par tačaka. Poetski
sigurno i muzički nadahnuto numera prosto treperi kao iskra na rodjenom ognjištu koja je svesna
toga da će ubrzo postati samo ugarak u praznoj tišini. U songu Mon Ami, Džoni više vodi
monolog sa samim sobom, nego što se obraća imaginarnom prijatelju. U osećaju beskrajne
samoće, on traži bilo kakvu vezu sa sličnim likovima. Tema Pukovnik i Pokojnik razvaljuje
rokenrol što ga Džoni nosi u sebi, ceo taj buntovnički opis uniformnosti kritikuje u
bespoštednom obraćanju da se konačno ljudi probude i udahnu vlastiti znoj, da ne budu
poslušnici puno gorih no što su oni sami. No Comment je numera koja tiho razvaljuje,
priklonivši se sukobu generacija na jedan transparentan način, Džoni otkriva sve ono što većina
ljudi zna, ali, ili okreće glavu, ili ih to ne zanima. A trebalo bi, jer mladost jeste potkupljiva, ali
ima taj pošteni izvor koji još nije otrovan raznoraznim hemikalijama prosutim kroz medije i
veštački stvorene mreže.
Pripovedački, Džoni se posebno uzdignuo u temi Krivo Srastanje, koja inače nosi ceo
album. Sva povest ljudskih dogadjaja prikazana je kroz njihova nesvesna čula, utihnule emocije i
čežnje da se sastavi nesastavljeno. Kako reče Valtazar Bogišić, misaoni vetar jednog doba na
zalasku pretprošlog veka, što se grbo rodi vrijeme ne ispravi. A kada se nešto krivo sastavi, onda
ono i što je valjalo na istom, izgubi svaku dragocenost i pada pod noge beskućnika kao poslednji
list na stazi koja ne vodi nigde. Numera Džejn (Jane) zatvara prvu stranu vinila, ta slutnja
nanošena vekovima kao krv ljudska na zidu plača, stvarajući lični identitet sa istim, odnosno da
svako od nas, hteo ne hteo, ima svoj zid pred kojima vlastite suze kaplju. Provod kroz sve te
izmišljene, ali i stvarne male svetove, čine mali trenuci sreće i dugotrajni časovi bola.
Klinček pod oblokom otvara drugu stranu gramofonske ploče. Jeste, numera je bila
popularna medju mnogima koji nisu ni voleli Azru ni Džonija, meni je lično bila nedopadljiva iz
razloga što mislim da ne predstavlja ono što je Džoni bio, a svakako nisam u muzičkom smislu
neko ko pripada kajkavskim popevkama. No, možda je to bila samo najava u kom kasnijem
periodu će Džoni ići. MSP je song koji je jesnostavno odrecitovan sa stilizovanom željom da se
navedu sve one krhotine koje počivaju u ljudskom biću. Zakon, običaj, čojstvo i hrabrost, te da je
uvek ovako kako je, a sa pravom je tako, jer se i ne zaslužuje bolje. Možda…
Tema Duboko u tebi je govor očajnika upućen još većem stradalniku. Surova snaga tuge i
zluradosti ne može se prikriti lakonskim zabavama i šarenim trijumfima, bez obzira kakvo
znamenje nose na sebi. Opstanak i sloboda je ono što svako racionalno biće ima kao
predispozitiv svog postojanja. Sve posle toga je samo nadahnuće, talenat ili pohlepa. Sledeća
numera je Nešto izmedju, mala uradba, intermeco pre konačnog finiširanja celokupnog dela.
Album zatvara jedan istinski bluz čoveka koji lebdi u svakom predgradju velikih
gradova, Fleš, kao kratki prodoran bljesak koji ostavlja trag u duši dečaka koji se vremenom
pretvara u čoveka. Ni mrtav ni živ, ali postojan u nameri da dopuzi do kraja svog puta bez obzira
na sve posledice koje ga tište i one rane koje nikako da zacele.
Azra je vremenom postala mit, no Džoni se vremenom pretvorio u ciničnog iskazivača
svega onoga što je radio u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog stoleća. Niko drugi, no on
sam nije zakucavao tako jetko efektno eksere u svoj muzički kovčeg stvaralaštva, ni u jednom
trenutku ne dozvolivši da mu se pridje ni blizu. Otudjenost se vremenom pretvorila u tiho tonsko
zamuckivanje jednog bivšeg elokventnog umetnika, poetu nad tričavim bezveznim životima koje
će tek politika i sužanjstvo na istom, prelomiti svima živote. Džoni se pretvorio u bespoštednog
čuvara svojih najboljih pesama, a kojih, svakako, ima i na albumu Krivo Srastanje. Sledeći
albumi su se nekako, više stihijski nego autorski željeno, počeli odvajati od prethodnih. Da,
kasniji albumi, bili su drugačiji, ali ne i vredniji. Da li se Džoni „ispucao“ već u prvoj polovini
osamdesetih godina. Ali u ovom stoleću nisam primetio nikakav pomak u njegovom radu, a
pogotovo da je doneo nešto novo u muzičkom svetu. Njegovo ćutanje ne mogu razumeti do kao
mudračevo ignorisanje vremena koje nas okružuje, do samo da se odavno predao. Pa šta, i sam
svet polako seče granu na kojoj sedi i nikom ništa.
Ne, nije on izgubio, on je na mnogim poljima možda izašao kao pobednik nad brojnim
sličnim stradalnicima, no te bitke i ratove što ih je vodio, običan bolno-skaradni smrtnik nikada
dobiti neće. Još manje ima potrebu da to i shvati. I tu leži svo nerazumevanje s početka teksta.
Razum i razumljivost su različite stvari, ali je problem kada se obijaju o istu glavu, istodobno.
Teško se može prihvatiti tvrdoglavost umetnika, do jeftinog surogata karaktera nekoga ko tako
lako liderstvo snova odbacuje.
Zato je Krivo Srastanje možda poslednje veliko intelektualno razumljivo Štulićevo štivo
satkano kroz mali ep naroda koji slično govore, iako su im muke identične, a nikada se iskreno
nisu razumeli. Niti su imali želju. Krivo Srastanje je labudova pesma velikog umetnika i svakako
ga vredi imati u kolekciji.
Miodrag Marković
