7. mart – Beograd MTS dvorana
Tekst: Miodrag Marković
Dan uoči praznika koji bi trebao da slavi pobedu ženskih prava, a
koji se, manje više, kao i sve ostalo u samom svom sistemu obrušavanja
i devastiranja, pretvorilo u bledu formu predstavke o običnom životu,
jedan od najintigrantnijih vokala na regionalnim prostorima, a i šire,
pokazala je, ali i dokazala mladjanim muzičkim damama u pokušaju da
se ostvare kao umetnice, kako izgleda pravo gospodstvo u
nenadmašnom stvaralačkom ruhu.
Da, Josipa Lisac, još jednom je
iskazala svoj izuzetni dar za komunikaciju sa publikom, sa običnim
svetom, ali i onim drugim, muzički obrazovanim i stilski nadarenijim.
Josipa je jednostavno u pola prohujalog stoleća njene karijere isijavala u
beogradskoj MTS Dvorani (bivši Dom sindikata) i to na izuzetno
primeren način u skladu sa njenim godinama, ali zadržavši onaj trend
koji je decenijama prosipala oko sebe. Na neki način uvek ista, ali i
osobito drugačija. Kao prvo, Josipa je oduvek imala glas, što, prosto
znači, znala je da peva. Kao drugo, oduvek je imala stas i gordost u
ponašanju i ophodjenju na sceni. I kao treće, njoj nijedan nastup nije bio
isti. Šarmerka oduvek, znala je da se Ponaša. Prikladno trenutku i
vremenu, ali uvek avangardno i ispred istog. Jednostavno, Josipa Lisac
je bila Josipa Lisac.
U dva sata retrospektive svog stvaralaštva i predstavljanja
poluvekovnog jubileja albuma Dnevnik Jedne Ljubavi, Josipa Lisac kao
da je svoj čitav život, prepun emocija, iznela na dlan, tihi šapat ljubavi i
vatreni vokal, čvrst, jezgovit, visok i samo njen, kao od Boga dat, pucao
je po zidovima beogradske dvorane. Koncert je otvoren numerom
Boginja i vidljivo iskrenom zahvalnošću umetnice na toplom dočeku od
strane publike, sa konstatacijom da se vratila na tzv. mesto zločina,
aludirajući na to da je pomenuti album koncertno predstavila pre pola
veka baš u istoj dvorani, takodje , otvorivši dušu, da, dok svi teže da
žive brzo, ona je usporila i živi slow motion.
A vreme ide, gazi neumitni strojevi korak kroz sazveždje ljudskih
sudbina, ljubavi i promašenih nadanja. Nadogradjuje stara stradanja u
novom obliku, onako mučki utkano u ljudski nezaborav i samo na tren
zadiše nekom sitnom, ubogom, setom, dajući na znanje da, ipak, nije sve
tako sivo kao što nam se često čini. Dah života je samo jedan zamah
leptirovih krila, ali je uzdah za romansiranom prošlošću uvek prisutan u
čovekovom bleštavilu nadanja. I tako, gradimo taj crno beli svet,
nijansirajući sopstvene čežnje do istrebljenja, sanjajući misaoni luksuz
slobode i uvek investirajući u drhtavi suton poslednjeg koraka.
Ostaju tragovi, nekada manji, nekada veći, no, dubina istih ne meri
se samo jačinom, nego i istrajnošću onoga koji ih taloži na podlozi
vrednoj poštovanja one tvorevine na koju se utiskuje. Temelj
stvaralaštva igra ulogu tek kada, kroz sve sprave koje mere protek
vremena, mehanizmi istog dobrano ostave neku patinu za sobom,
prašinu ili rdjajući ustave vreme… No, na Josipi takvih tragova nema. Iz
nje sija ona ista devojčica koja je sa radošću iznela Dnevnik Jedne
Ljubavi. Kvalitet i konstantna trajnost istog izrodile su u kasnijem
periodu mnogo popularnije numere sa kojima se pomenuta pevačica
izdigla u umetnosti koju je odabrala.
Podsećanja radi, Dnevnik je konceptualno uradjen, od početka do
kraja i predstavljao je jednu filigrantski izvezenu nit, jakog ljubavnog
tekstualnog sadržaja i muzike koji, kroz savršeni, zvonki, glas Josipe,
nosi poruku ljubavi i izbora nekih novih puteva za to vreme. Ne beži od
susreta sa životom, ali je spremna da u svom srcu i tugu skrije.
Evidentan je sklad glasovnih mogućnosti i muzike koja je za Josipu
stvarana. Tekst je kao strah osame skliznuo sa njenih usana. Publika u
MTS dvorani je prepoznala svu čežnju koju je Josipa utkala u numeru,
kao da i dalje peva svom bivšem saputniku Karlu Metikošu, začetniku
rokenrola na ovim prostorima.
U pojedinim muzičkovokalnim momentima, raspon Josipinog
glasa ide u nebesa, ritmika udaraljki i ostalih instrumenata blaženstveno
deluje, te podseća na ostvarenja vrhunskih bluz pevačica iz nekih drugih
perioda, koje je Diva svojim upornim radom uz talenat, daleko ostavila
iza sebe u godinama koje su naišle po objavljivanju njenog prvog
albuma. Lucidnost umetnice, prisutna je od početka živog nastupa, do
poslednje dve izvedene numere Ležaj Od Suza i Ispočetka. Pre njih,
Magla je naišla na blagi delirijum prisutnih u dvorani.
Još jedanput je potvrdjena ona stara izreka da kvantitet ne radja
kvalitet, da je ponekad dovoljno u tišini sopstvenih misli odslušati
klasiku ljudskog življenja, da ruka u ruci i tek ovlaš dodirnutih usana,
može mnogo toga više reći nego isprazna prepucavanja polupismenih
marioneta na rafalnim paljbama reči razgoljenih plesačica dok se usijeno
vrte oko ružičaste šipke. Uvek postoji i ona druga strana koja diše u
manjini, gradi i uzdiže da traje i posle njih. Jedan od takvih dukata je i
Lisica. Nekada, možda i teško da se razume njen stajling, ali oko vokala
nikada nije bilo dvojbe. Nakon dva sata nastupa to je shvatio i onaj
poslednji gledalac u dvorani.
