И опет 18. као да имам, наранџастом бојом сликам свет око себе, неком лажном надом уздигнут изнад очију стварности градим куле до небеса. Ћути ми рука изнад облака, мирује у сазвеждју слободних мисли. Музику дубоко у себи чујем, сваки тон пажљиво бирам наслоњен на трагове живота где ничу емоције у низу.
Ово није мала причица о нумери 1 на 1, ни о њеном творцу, нити о брилијантном уметнику испод кошаркашких обруча, но само један је сегмент из наших живота, или барем о ономе што мислимо да нам припада. Добар приповедач зна да саслуша другу страну, одличан говорник зна када треба да му утихне глас, сјајан сликар тачно разуме када је време да одложи кичицу уз штаферај, а мислилац када треба да заћути. Но зато, просечан човек ни случајно не мисли да поступа по горе наведеном, а још мање да пусти глас из себе када је прави тренутак. Загрепсти по истом никада није лако, та нежељена мисао лакоће живота увек се истопи негде на пола наших путева. А они никада нису кратки, увек су без правих путоказа и обележја.
Одиграти 1 на 1 у властитом ходу је само неостварени покушај у жељи да се постане неко и нешто, не у одредјеном занатском умећу, него у свим областима кроз које наш јуноша корача. Бити најбољи у свему, лепши од свих, о памети збора нема, јер и ту су многи други испод нас. Као да је то битно за сазнање да се постане човек, али без малог Ч.
Једна моја пријатељица, високо позиционирана у бранши којој и сам припадам, рече ми пре неко време, објашњавајући суптилне моменте код особе која је некада итекако дрмала неким институцијама, да су супруга и он били „равноправни у греху“, свакако мислећи да их је то и одржало. Та равноправност у нечијем чињењу или нечињењу није ништа друго него наш пребег од нас самих у неке шарене илизије које, једноставно речено, треба да нам ојачају дух.
Тај дух, у ономе што је волео да ради, кошаркаш коме је посвећен филм, а музику иззидао на њему јединствен, лаган, начин, Миле Кекин, показује да је могуће остварити се у оном делу уметности које си сам у стању да изградиш, да одишеш тај ветар у свом телу и да се посветиш ономе чему тежиш. Све после тога је крв,рад и зној. Повластице додју тек након тога. Ако додју…
Када се размакну светови, спусте завесе у нашим малим театрима бесмисла и схватимо колико смо се удаљили од речи и додира, колико смо незахвални што пут јутарњег сунца наше очи остављају траг, сажећемо своје постојање у само пар речи „били смо…“. Медјутим, у свакодневној дози страха, уливеној кроз разноразне вести са портала, друштвених мрежа, као и свакодневних властититих јадиковки о само нама страшном ветру који нас походи, има оно зрнце енигме, непознаности, што може бити носећи вал ка отрежњивању од свих нереалних очекивања. Тај сукоб са самим собом није битка један на један, то је процес који, ако стагнира, нема решења, враћа нас на нулти показатељ.
Зато је нумера 1 на 1 топла реч,која носталгично враћа прошлост у некој другојачијој гардероби. Није реч о новој кошаркашкој финти, већ покушају да се кроз егзибиционизни залет превари живот, кроз трик избећи још један уникатни животни пораз. Облаци су само место где се срећу људска искушења, и ништа јаче, ништа више. Уз само акустичну гитару и тихи шапат хора у даљини Миле Кекин је још једном успешно дочарао како се кроз једноставне, толико просте ствари, са мало речитости, може исказати све оно што нам данас фали. То није материјално богатство, то није ни вера, то није недостатак алтруизма, већ само онај борбени дух за освајањем нових простора у сновима, недостаје онај жар у очима, она страст за успехом у континуитету. О томе пева Миле Кекин, један на један смо сви ми на ватрометини сопствених сећања, илузорних жеља.
Станимо пред огледало, будимо јачи од страха, поноснији од кукавичлука усадјеног у нама, загризимо опор укус живота без икаквог прелива, осетимо тај мирис слободе у носницама и тек онда кренимо један на један. У ретровизору емоција пронаћићете нову искру за стари пут, немојте себе ускраћивати за љубав, живот или снове. Оџивите исте на ваш начин, оставите траг…
Миодраг Марковић
