Тачно је да прође све и да време лечи много што шта. Само
је проблем што се између та два догађаја мора живети. Дах живота
узет на извору смрти лебди сувише дуго, та маскарадна страст за
животом уме и да утихне. Свако има неки разлог за борбу са истим,
али не и са Косачем када подје у црну жетву. Но, тек када тамни
изасланик додје по потомство, онако махнит, неспутан било
каквим обзирима, узме данак у пар година, а тамо где је млада
биљка извучена из корена, остаје само бесплодно тло. Мирис смрти и
стаза за отаљавање живота до последњег стиска очних капака.
И тако упразно…
Гајила је цвеће. Далеко од тога да је то био неки посебан врт,
али су биљке уредно одржаване. Без радости, али посвећеност није
мањкала. Према њима извршавала је све предузете обавезе.
Копајући за цвеће, као да је саму себе подривала, не
мистериозно, већ онако здушно, али њу земља није хтела. Дуго.
Можда сувише дуго.
Водити велике ратове је лако, спискати очас посла целу планету
на којој обитаваљу, углавном, неки туђи, непознати људи, али водити
властите мале свакодневне битке, а знати да се не може ниједна
од њих добити, страшно је тешко. А треба се вући по животној калдрми
и живети. Све док се душа сама не извуче…
Постоје многе тужне нумере које цепају срца као папирић
на лаганом поветарцу, но запала ми је нумера од Ђорђа
Балашевића Када Одем, са његовог шестог студијског албума
Три Послератна Друга из 1989. године. Имајући у виду да је протекло
преко тридесет пет година од издања албума, са ове временске
дистанце, исти могу слободно окарактерисати као сасвим пристојан
албум, чак и за ово време. Поред шаљиве Шугар реп нумере,
врцкаве Још једна песма о малој гаравој, Девојка са чардаш
ногама, те лаганих Д мол и Реморкер, својим текстом, али и
музиком, издвајам поменути блуз на клавиру Када Одем.
Поетски лепршаво, више тихо, но распевано, са развејаном
соло деоницом на гитари, свестан да више боли оне који остају, да
пролазак кроз златна небеска врата уз јесењу сонату, чека све
оне који су свој век часно одслужили, без да се узимају небески
параметри, но овоземаљски, обични, простодушни сати које смо
проводили рукама склопљених са жељом да најближи мирним путем
корачају ка својим звездама. И онда када им време није…
Нумера Када Одем можда није у првих десет топ сонгова
Ђорђа Балашевића, али има ону дозу туге која опија на раскршћу
земаљских и небеских стаза, ту лагану копчу која кити болом
прошлост и гаси будућност, али нас присиљава да трајемо баш онолико
колико нам је негде у облацима записано. Па и у празно макар
живели. Необичност људског постојања може се огледати и у
несвесности истог да живот откаса, а да се то не примети. У расулу
људских мисли и делања, некада је већа храброст оџивети и такав
живот, но херојски напустити исти.
Одробијавши живот, иза тетка Миле остао је само врт са
погледом у празно.
Миодраг Марковић
