Konceptualno album Nebraska je jedan od najboljih akustičarskih
albuma koji sam čuo. A dosta toga je proletelo kroz moje uši, no nijedan
album nije ispečatirao svoje tragove kao navedeni. Miran i tih, poetično
usklađen sa vokalom i gitarom, duboko u sebi skriva svu raskoš talenta
koju poseduje Bruce Springsteen. Prepun latentnog naboja, muzičar
priča svakodnevne, obične storije američkog mladog čoveka, radnika,
još misaono neizgrađenog, sa svim mogućim mladalačkim tektonskim
poremećajima koje izviru iz istog. Storija je mogla biti i na drugom
kontinentu i ne bi zavređivala manje pažnje, ali je veličina u iskazu
samog pripovedača koji kroz muzičku formu regeneriše sadržaj jednog
vremena u drugoj polovini prošlog stoleća kroz prizmu osećaja
prolaznosti vremena. U principu, album je tvorevina radnika začaurenog
u jednom bezizlaznom sistemu koji se svodi na kuća – posao – kuća i
vikend provod po lokalnim barovima. Taj zatočeni, zatvoreni sistem,
rađa traumu kroz nedovršeni željeni put. Jednostavan album, britak,
oštar, ni u jednom trenutku ne ostavlja nedoumicu u pogledu samog
kvlaiteta istog. No, šta je u duši umetnika koji ga je stvorio, to on samo
zna, ili, ipak, ne zna, a pokušava da otkrije koji je to bes i požuda koji ga
stiskaju da prži svoje misli i poetiku svede na pitku priču o pobedi
sopstvenih unutrašnjih vulkana koji tinjaju u njemu.
Te daleke 1982. godine Springsteen je, sigurno i nesvesno, stvorio jedno
malo remek delo po kome je i skoro posle pola veka ostao
prepoznatljiv. Da, nadograđivao se tokom poslednje četiri decenije,
ostavljao iza sebe moćne teme i sjajne albume, rokerski snažne,
tekstualno angažovane i duboko iskrene, ali kao da je Nebraska bila
nešto što je prelomilo njegovu karijeru, nešto što mu je dalo kartu za
budući opstanak na teškoj muzičkoj sceni. Ne zaboravite, osamdesete
godine prošlog veka su najverovatnije i najplodnije muzičke godine u
savremenoj muzici, pa i u rokenrolu. Uhvativši tračak sunca i misaono
ponešen na vetru sopstvenih reči, Springsteen je izgradio jednu malu,
ali moćnu oazu iz koje je i kasnije crpeo svoja nadahnuća. Nije mu bio
potreban točak sreće da se zarotira, on je na isti sebe samog uložio i
uspeo da svojom muzikom, poetičnim tekstovima koji su uvek pratili
savremeni angažovani društveni trenutak, pribavi pažnju širokog
auditorijuma, ali i svega onoga što slava neumitno donosi. Osećajući da
ga pritiska slava i sve ono što nosi karijera mlade zvezde u usponu, a
plašeći se da se, prostije iskazano, ne odrekne one niti sa običnim
pukom, stišavši strasti u sebi, na četvorokanalnom magnetofonu snimio
je album Nebrasku. O tome govori novi film režisera Skota Kupera.
Džeremi Alen Vajt je glumac koji je pokušao da nam dočara kako je to
sve izgledalo nekada, stavljajući su u kožu, ali i dušu, tada mladog
Springsteena. Mireći sebe samog sa tragovima prošlosti, Bruce je želeo
podvući da je u suštini, mada svakako ne na lak nači, to moguće učiniti i
sa širom društvenom zajednicom. Preglasati u sebi sve traume, učiniti
sve da se ne uzdigneš povisoko, probiti sve one barijere koje si sam sebi
utvorio na nesigurnom putu kojim želiš prohodati trenutak slave, skupiti
dašak jeda u jedan plamen kojim nećeš drugog oprljiti već mu dušu
zagrejati, tome je mladi umetnik težio. Džeremi se potrudio da nam to
dočara u gotovo dvočasavnom filmskom prikazu.
Spasavajući sebe kroz iznuđena mu iskušenja, Bruce spasava i deo sveta
kome pripada. Pripadnost čovečanstvu ne iskazuje se samo kroz veru,
nacionalnost i kulturološka opredeljenja, postoje i oni svakodnevni,
prosti kontakti koji se mogu samo i običnim smeškom pokazati. Biti
drugačiji, osobeniji i lucidniji, nekada se mogu teške reči izreći i tako
tiho, kao što je na Nebraski urađeno.
Film je rađen po knjizi Vorena Zejnsa Izbavi me niotkuda iz 2023.
godine. Kroz set duboko intimnih songova, radnja prati Brusa koji je u
dubokom zaletu slave, ali koji se ne oseća srećno, nekako je sav
treperivo nervozan, kao da ne zna kojim putem bi trebalo krenuti u tom
trenutku, film oslikava ličnu njegovu borbu sa samim sobom, ali i sa
samom muzičkom industrijom koja ga lagano izjeda i narušava njegov
mentalni sklop. Jednostavnije rečeno, Springsteen je poželo da bude
svoj, da se ne odlepi od sebe samog. Podseća se njegovog odrastanja i
komplikovanog odnosa sa ocem, nekako su obojica stalno na stend baju
(stand by), odnosno na vlastitim čekanjima, a vreme lagano odmiče.
Lagani slojeviti prikaz Springstina kao da svlači ljušturu sa rok zvezde,
skidajući sloj po sloj, ali na jedan rafinirani način nam kazuje da je uvek
moguće dobiti i one bitke koje izgledaju, bar na prvi mah, da se uzalud
vode.
Film je zaista dirljiv, Džeremi se svojski potrudio da uđe, ne samo u lik
Brusa, nego i u dušu rok ikone, dozvoljavajući nam da se vratimo u rane
osamdesete godine i da na neki način osetimo i onu drugačiju Ameriku,
tešku, oporu, daleko od bilo kakvog idiličnog raja, da upijemo i one
mirise iste koje ne bismo želeli. Ima li istine, bilo gde i bilo kada, teško je
presuditi, no uvek treba iskušati i svoju unutrašnju borbu na onaj teži
način, pokušati isterati svo ono zlo koje se vremenom nagomilava u
čoveku samom. Pažljivo gledajući film, ne možemo se oteti utisku i da
sve ono što nam na prvi pogled izgleda gotovo idilično, da Brus, kao
tadašnja zvezda u nastajanju ne bi trebalo da ima bilo kakvih problema,
odnosno da su mu sva vrata otvorena, ipak ne stoji tako u vrhunskoj
muzičkoj industriji. Tražeći sopstvenu dušu u leptirovom letu, Brus je
preživeo i taj jedan dan leptirovog života, na smislen način pokazujući
da robusni svet oko nas, ma koliko nas želi iscediti, i kao čoveka i kao
umetnika, kada naiđe na iskreni otpor, halucinirano, ipak, beži od nas.
Nebraska je definitivno najličniji album Brusa Springstina, a što je lako
uočiti i kroz sam film. Nakon pet studijskih albuma, gotovo akustični
album snimljen na četvorokanalnom magnetofonu, osnažuje već
izmoreni duh Brusa, gotovo na prekretnici, donosi odluku kojim putem
će zamahnuti, koristeći poprilični predah u svojoj karijeri kako bi, pre
svega, odmorio sopstveni duh učinivši sve da izađe iz depresivnog
stanja. Sam album je za slušanje u ranim večernjim satima, u samotnim
časovima, tek tada se može uočiti vrednost albuma i sve ono što je Brus
želeo da drugi osete kroz ono što je on ispričao, a rekao je mnogo.
Džeremi je svu svoju keativnost uložio u lik Brusa Springstina, ne samo
fizički likom podsećajući na njega, nego i pokretima, a zašto ne reći i na
onoj lucidnoj okretnosti rokenrola udahnuvši novu snagu u isti,
dokazavši da može biti i tih i staložen, a da opet nosi onaj pokretački
plamen ljudskosti i ljubavi. Čak i onda kada mu je teško, on se ne da.
Jedan traumatičan period kod rok zvezde iskazan je na više načina, ali
glavni nosilac svih njih je duboka vera u samog sebe i poštovanje svojih
misli i dela. Neka bude tako…
Miodrag Marković
