Добро јутро, људи… Цртица о дечаку са краљевским обележјима

Link kopiran u privremenu memoriju!

Док сви пишу о најбољим музичким албумима који су објављени
током протекле године, одлучио сам да пишем о најбољем
необљављеном албуму за прошлогодишње музичко издаваштво на
регионалним просторима. Осећам се страшно усамљеним у свом
науму, да ли је он сулуд или само стрељив за будућност, можете
дати свој властитит суд када дођете до краја текста.
Песник осликан душом провинцијског завета, Ненад Марић илити Краљ
Чачка, у тишини лирике пламти као задњи вапај обесправљених,
узнесен у кораку малог човека опседнутог мислима о
сопственом постојању и ономе што би покушао бити. Три тачке
после сваког недовршеног стиха, говоре више но бујица речи низ
таласе неограђених речних корита. Да, боље се види у тмини, но у
унакрсној светлости дана. На кори дубинских мисли, само одсјаји
трагова тишине. Дискретно тужни артист крочио је осмотрено на сцену.
Тишина са његових усана уједала је за сваку изговорену реч и
испирала свако зрно његове унутрашње визије о илузијама које је
зидао око себе. Као ослепљени кипар његове руке грубо су ваљале
живот испред њега. Лепљиво, стидљиво и опечено капале су мисли низ
језичке недоумице и испаравале ка тмурним облацима. Рафови

његових чежњи били су празни и огољени. Чврсто је стајао на месту
злочина своје уметности, са уздахом дечака који тек бира своје
светове, гради машту на начин ускрснућа својих дела, структурално
преображен у избледеле нити својих веза, без икаквих скрупула, као
последњи гост на пиру без здравице и куцкања кристалним чашама.
Умор, као наратив угризле прошлости, исклесан је из лењости
необуздане тишине, закопао је дубоко испод свих оних отровних
стега против којих је певао низ омалене уличице сећања којима је
ходао, желећи, попут слепог путника на речној лађи, да победи
сопствени занос искрица које су му парале очи. Није то био сјај
човека који се будио из таме осаме, већ поглед пуме у мрклом
мраку спреман на последњи одбрамбени додир. Не опраштајући
никоме за неизговорене речи и неисказана дела, као уснули поета
шарао је речи низ жице од гитаре. Тако једноставно, весело-тужно и
надахнуто, може само човек који је давно, преиспитујући себе,
убио звер у свом лику и дао прилику да од других буде вољен, али и
шансу да воли све оне људе који траже себе у недогледу својих
недоследности и животних промашаја.
Он није краљ у Недођији људских глупости, већ варварин у љуштури
својих нагомиланих осећања. Јецајући кроз осмех датиране среће и
скидајући вео са оцрњених мисли, пружио је прсте кроз додире наде у
свету који окамењен у свом пијанству иште милост од оних чија су
чувства давно сахрањена у гробовима без икаквих обележја.
Рађајући своје потомке без осећаја стида и љубави, претворили су
планету у мртвило стремљења и бездушних тирана којима је познат
само језик силе и оштрица мача на папиру сагореле вере. Он нема
јаку карту у свом шпилу, сви његови бројеви простодушношћу зборе,
али речитост његове мисли облаке у свемиру ваља.
Клошарски задах и ватромет бола низ падине изречених, а
бесмислених покушаја, само му је изградило гард који се искључиво
отрежњеном љубави може спустити. Не, не држи он исти зато што се
жели нехајно одбранити, он из очију пуца и трује звездану прашину,

враћајући оне мостове што су их други рушили и заметали у дубокој
раскалошној глупости и бахатости.
Увек сам се питао је ли Он бољи као музичар, песник или сликар.
Опсервације његових путева дале су одушак у свим областима
уметности кроз које се бори као слуга кихотских врела. Његове
ветрењаче су постојане, опипљиве и спремно чекају ветар да их
уздигне. Да ли је увек суштински разумљив? Наравно да није, он и не
тежи да буде схваћен и хваљен, његово изгнанство нуди руку и
разум, његова кичица слаже боје онакве какве заиста и јесу, а не
онакве какве бисмо их волети видети. Текстови његових песама
немају заплет, истина је оно што води његове речи у ноте што боје
наше душе. Богомдани таленат он не крчми у рогобатном
обрачуну са неистомишљеницима, већ им указује на црту која их
води до двери о којима сањају, о простом исказаном људском
додиру под свакодневним, а не доживљеним достигнућима.
Његове речи не опијају, оне трезне, не сувише брзо, али
индоктринација је загарантована, а противотрова нема.
И тако надахнут и мисаоно честит, слаже акорде у један стих који
својом снагом разбија огледала што искривљену слику дају. Бити
немоћан пред светом јачих је у реду, али бити очајник у
сопственом телу је нешто што Краљ Чачка не дозвољава, како
другима, тако и самом себи. Драж његових личних описа проистиче из
друштвене фрустрације и он је свестан да од истих не може утећи, те,
ако је већ ту, неће подићи руке и истаћи белу заставу, но ће
засукати рукаве и покушати још једном, и опет покушати и опет уздићи
оно зрнце правдољубивости које чами у сваком човеку. Његова
топла реч лечи, а музика превија све оне неизбежне ране којима се
свакодневно сакатимо у царству бескичмењака.
Занесен, али уједно и опрезан, његови сонгови крстаре овим
поднебљем ненаметљиво и блажено, очекујући да будући албум и
физички доспе у руке оних који су схватили да време проведено са
браћом Марић, Ненадом и Марком, не само да оплемењује

душу, него и мисаоно залечује све оне неизвидане ране на малим,
обичним људима. Наравно да никада нећемо видети сопствену
величину, ако се не издигнемо изнад малих, ситних, ствари које тако
успешно годинама гурамо под невидљиви ћилим. Музика Краља
Чачка нуди сасвим другачији поглед на таласе којима се испира
свакодневица. Те лагане крхотине дају се прилепити, али белег
остаје. О тим, малим, а неодлучним људима у својој недореченој
кретњи пева поета, сликар и музичар. Коме шта треба, узеће од
њега. Рука је испружена… Зато, добро јутро људи, Ваш Миодраг
Марковић.