Ukucavajući svemirski ego u svakodnevnicu života u ovoj, 2056.
godini postojanja sveta, duboko svestan u svoju nemoć da bilo šta
promenim, u doba minimalističkih emocija i polurazrušenih sudbina
onih koji su pokušali ozidati vlastita iskušenja na jedan trivijalni način,
onako plitko i bezdušno u svetu svakodnevnih rijaliti porodičnih
predstava, na svom zidnom plejeru dobio sam poruku od Muzičke
asocijacije da, pošto imam staru kolekciju gramofonskih ploča, a neke
su stare i gotovo celo stoleće, ako želim istu mogu donirati
Nacionalnom muzeju, a oni će mi u moj personalni karton upisati
donaciju kao časnom i odanom pripadniku ljudskog bića te kasnije, na
kraju tekuće godine, prilikom raspodele kućnih robota domaće izrade,
imaću prednost u nabavci novog ažuriranog kućnog pomagača sa
softverom za 2056. godinu.
Reč je o nasledstvu koje sam dobio od mog pokojnog strica,
tačnije legat, a koji sam, uredno po svim domaćim zakonima, prijavio
Telu za imovinsku dobit. U ovoj 2056. godini očekuje se novi tehničko
muzički napredak od kojih je svakako najznačajniji plejer koji je toliko
mali da se, kada se stavi u uši, ne vidi, a da isti radi preko moždanih
talasa koji ga pokreću. Reč je o audio tehnici, dok video reprodukcija ide
preko sočiva koja su ugrađena u oči svakom stanovniku koji je navršio
četrnaest godina. Već više godina unazad se ne koriste bilo kakvi mediji
koji su sadržani na čvrstim podlogama, a veštačka inteligencija po želji
svojih korisnika stvara muziku koji bi oni najradije zapratili i uživali u
istoj.
Razgovor sa pomenutom muzičkom asocijacijom mi je zakazan za
podne, s tim da sam u obavezi da se pojavim kod njih sa jednim
primerkom vinila, po sopstvenom izboru, a koji sam u obavezi da, u
slučaju negativnog odgovora, priložim Nacionalnom muzeju kao ličnu
odanost istom, uz naravno obrazloženje zašto ostale gramofonske ploče
ne želim donirati domovinskoj asocijaciji. Moje obrazloženje je da zbog
duboke emocionalne veze sa pokojnim stricem nisam u mogućnosti da
im doniram, čitaj na silu poklonim, pomenutu kolekciju. I evo, lično
proživeh već gotovo pola veka, a znajući da u ovom dubokom
soficiranom digitalnom okruženju, u doba okorelih denuncijanata, teško
mogu iskoristiti svoje lično pravo na unutrašnje mišljenje i stav, rešio
sam da odgovorim na svoju obavezu proklamovanu kroz propise koji su
skoro jednu deceniju na snazi.
U veoma interesantnom legatu od oko hiljadu primeraka
raznoraznih vinila, ipak sam se odlučio da izaberem primerak koji im
moram dostaviti. Prebirajući po skromnoj vitrini izabrao sam noviji
primerak, kako mi ne bi spočitavali da sam im donirao neki krš od
gramofonske ploče, kada već ne želim da im predam kompletnu
kolekciju legata. Uz legat sam dobio i kompletnu audiofilsku opremu iz
tog doba, koja, lično me ne čudi, perfektno radi. Još uvek…
Nesporno je da su u poslednjih dvadesetak godina ojačale
raznorazne institucije pa i Muzička asocijacija, tako da se nisam mnogo
dvoumio i rešio sam da svoju svemirskograđansku dužnost obavim što
pre. Izabrao sam odlično očuvan primerak Long Play gramofonske ploče
Amy Winehouse. Naravno pre toga sam konsultovao moju personalnu
veštačku inteligenciju 2056/2 ažuriranu na najnoviju dnevnu verziju
koja me je obavestila o dotičnoj izvođačici i albumu.
U kratkim crtama sledeće: album Back to Black je drugi i poslednji
album Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse) izašao u jesen predalake 2006.
godine, gotovo punih pet godina pre mog rođenja. Sveukupno sa
gramofonskim pločama i tvrdim cd diskom, album je prodat u preko 20
miliona primeraka, što je frapantna cifra bez obzira na godine koje su u
međuvremenu otišle svojim svemirskim putem. Pažljivo sam spustio
gramofonsku ručicu na vinil i začuo interesantne rege, soul i klasične
zvuke, ali i, dan danas neumirućeg rokenrola. Ređale su se numere
Rehab, You Know I m No Good, Me and Mr. Jones, Just Friend, naslovna
Back to Black, Love is a Losing Game, Tears Dry on Their Own, Wake Up
Alnone, Some Unholy War, He Can Only Hold Her, te numera koja
zatvara album Addicted. Ukupno jedanaest numera u 35 minuta sjajne
muzike, čistog glasa i zanimljivih tekstova. Poseban utisak na mene je
ostavio njen kontraalt vokal. Finoća mešavine soula, ritam i bluza, te
džeza, daje poseban šmek albumu. Odišući neverovatnom
originalnoišću za to doba, simpatičnim imidžom na nastupima, te ličnim
nezadovoljstvima, nije puno poživela. U dvadeset osmoj godini
napustila je fizički ovaj svet, ostavljajući samo dva albuma iza sebe,
očajno tužnih pesama i iskrenom dušom nikada prerasle devojčice.
Poslednji nastup Ejmi je, gle igrokaza nesrećne sudbine, imala u
Beogradu, 18. juna 2011. godine, ali zbog teškog alkoholisanog stanja,
isti nije privela kraju.
Naručio sam leteći taksi i isti se stvorio ispred moje zgrade za manje od
minuta. Pored mene bila su još tri putnika koja su se zaputila u središte
grada. Kako mi je gramofonska ploča Amy Winehouse Back to Black bila
u providnom plastificiranom omotu omotu, primetio sam njihove
začuđene poglede. Znao sam da duboko u sebim misle ko još u doba AL
muzike u 2056. godini sluša ovu starudiju, ako su uopšte i znali o čemu
je reč. Za manje od tri minuta već sam bio pred ulazom Muzičke
Asocijacije. Blagim dodirom kažiprsta na oko zlatnih vrata otvorio sam
ulaz i dočekao me je topli ženski glas: ” Dobro došli, Vladimire…”.
Miodrag Marković
