A Pound of Feathers – THE BLACK CROWES

МУЗИКА

Autor: Паланка данас

Link kopiran u privremenu memoriju!

Pre manje od mesec dana, u svojih četrdeset i
kusur godina postojanja, američki hard bluz rok
bend The Black Crowes (Crne Vrane), objavio je
svoj deseti studijski album pod nazivom A
Pound of Feathers (Funta ili prostije prevedeno

  • kilogram perja). Kris i Rič Robinson u
    okruglo četrdeset minuta muzike, izradili su
    jedan sasvim korektan pejsaž hard muzičkog
    doživljaja koji, lagano, no sigurno podiže
    adrenalin, čak i kod onog slušaoca koji nije
    ljubitelj ovakve vrste muzike. Nastavljajući
    renome odličnog klupskog benda, Vrane su

podsetile na njihova prvobitna najbolja muzička
ostvarenja, a jedanaest angažovanih tema su ih
svakako približili i mlađoj publici žešćeg
rokenrola.

Album otvara Profane Prophecy (Profanovo
Proročanstvo) kroz punokrvni rok pristup, oštri
rif protkan uzdasima na gitari i ritam koji ne
gubi korak sa britkim vokalom, uz tekst koji
završava sa ponudom ili funta perja ili funta
olova, svejedno je. Poetična i nadahnuta tema,
sa čak malo i šaljivim elementima, poput
spavanja u šupljem balvanu cele noći… Cruel
Streak (Okrutna Pruga) je sledeća numera,
živeći svoje snove, na način na koji jedino se želi,
neophodno je uspostaviti kontakt sa demonima,
prosto, sve ima svoju cenu, tako da je put kojim
se ide veoma okrutan. Zanimljiva numera sa
iskričavom, ali kratkom, solo gitarom u
središnjem delu numere. Pevljivi refren uz brzi
ritam daju snagu opisanoj četvorominutnoj
temi. Pharmacy Chronicles (Apotekarske
Hronike) je sledeća numera na albumu urađena
u umereno lagano akustičnom stilu, malo
razvučena, ali topla pesma. Hladan med i
obična kiša, zagubljena sećanja i nadolazak

starosti kroz prisećanja nekih boljih vremena,
mini epska tema koja kao da vuče korene sa
početka karijere samog benda. Dobra vremena
nikada ne prestaju, ako su zaista i bila takva
kakva ih je video Kris u svome tekstu.

Četvrta numera na albumu je Do the Parasite
(Uradi Parazita). Prava rokenrol stvar, moćni
prepoznatljivi rifovi Riča Robinsona uz
zanimljiv tekst koji nije lako ni prepričati, uz
oko za oko, svađu za svađu, osveta i priča o istoj
kao stalnoj ljudskoj kletvi. Svi se lako možemo
naći u ovoj maloj, žestokoj storiji. Odlična
numera koja, ako ništa drugo, nudi energičan
rokenrol provod. Sledi High and Lonesome
(Visoko i usamljeno) umerena rok numera, sa
sjajnim tekstom koji zbori o tuzi koja izranja iz
ruševina u bašti usamljenosti kroz snažan
(visok) krik sve dok sumrak ne oživi.
Emocionalno otpevana numera, jasno,
strastveno i nadasve veoma čisto. Numeru
okončavaju fine niti violine. Prvu stranu albuma
završava tema Queen of the B-Sides (Kraljica b –
strana), kratka lagana numera, u akustičnom
tonu obrađena, koja govori o tome kako nema
radosti bez tuge, kako sve ima svoju, onu drugu,

B stranu. Samo gitara i vokal u tek dva minuta
rečitosti stvaraju jednu zanimljivu, kratku ali
interesantnu pričicu.

Drugu stranu albuma otvara Its Like That
(Tako je), melodična i raspevana numera.
Patnja ostavljenog mladića koji traži
brzopoteznu utehu na više načina, klasična
priča o seksu, drogi i alkoholu onoga koji pati
misleći da zaslužuje bolju sudbinu. Sledeći song
je Blood Red Regrets (Krvavo crveno žaljenje),
milost pružena kroz iskrivljenu sudbinu u puna
četiri minuta valjajućeg rokenrola daje onakav
krvotok kakav se samo poželeti može, uz još
jednu tužnu storiju. Zanimljivo iskontruisana
numera. Nakon toga ide You Call This a Good
Time? (Ti ovo zoveš dobrim vremenima?)
Razbijeno staklo u kupatilu, karmin po
zidovima, droga i aspirin, alkohol i bol, zar su to
dobra vremena, pita se Kris. Pravi nemilosrdni
hard rok uz solo na gitari koji je tu bio više da
popuni prazninu između refrena. Umerano
brzog ritma u nepunih četiri minuta kroz sasvim
korektan tekst, drži pažnju slušaocu. Eros Blues
(Eros bluz) je sledeći song koj govori o
osamljenosti nadolazećeg gubitnika, koji, iako

na kolenima, ne želi moliti. Više umereno
lagana, nego li pravi bluz, ipak ne ostavlja
ravnodušnim onoga koji sluša. Višeglasnost
vokala u finišu numere je takođe zanimljiva.
Kako je počela tema na gitari, tako je i okončala
samu numeru.

Album zatvara numera Doomsday Doggorel
(Sudnji dan Dogorel). Može li se osetiti miris
dogorevajućeg grada, može li se videti sudba
kroz prazne oči, postoji li prekidač lanaca,
stvaralac kiše i protresač duša… Sve to u
jednom dahu izgovara Kris uz podmukli vetar
koji remeti nežnost gitare i prateći ritam istih.
Samo obmana i crna somotska zavesa iza koje
vrebaju raznorazne opasnosti. U skoro pet
minuta umerenog ritma, na kraju elegantno
spuštaju tu istu zavesu za sobom.

Da li su priče koje pričaju Kris i Rič Robinson
zaista i mrzovoljne, ima li Cepelinskih
elemenata i bluza iztkanog iz Stounsonovih
tema iz prošlog veka, teško je reći na osnovu par
slušanja albuma, ali Black Crowes – Crne Vrane,
se moraju ispoštovati, ako ni zbog čega drugog,
a ono što su u svom bezmalo poluvekovnom

opstanku preživeli i uz to prodali i preko 30
miliona nosača zvuka. Na samom albumu nema
previše euforije niti neke preterane
transformacije grupe. Ko je upoznat sa ranijim
delovanjem benda, uz novi album, dobiće ono
što je i očekivao, ritam, drskost, poetičnost
tekstova, oštar vokal uz zanimljive i
prepoznatljive rifove, koji, ipak, nisu otišli toliko
daleko u nekoj svojoj dubljoj nadogradnji. Bend
se i dalje ne povlači, nastavlja da se obračunava
na sebi svojstven način kroz živopisnost hladnih
i mokrih velegradskih ulica koje više kriju no što
se videti može u njima, svu tu usamljenost koju
nosi ovosavremeni način življenja i gubitak
vlastitog identiteta. Ne ulazeći da li je njihov
prethodni album bio žešći i kvalitetniji nego A
Pound of Feathers, Vranama se mora pružiti
podrška u istrajnosti i želji da i dalje lete na svoj
način ujedno nudeći raznolikost rokenrola
kakvog ga oni stvaraju u ovoj dekadi 21. stoleća.
Ne mogu se otrgnuti da ima nečeg i hipijevskog
u njima ili je to samo utisak neposrednosti koji
izbija iz samog albuma. Da, postoji i taj miks
između panka, roka i fankija, tu negde optira i
kantri, ne samo zbog akustičkih momenata na
albumu, ali je to sve upakovano u zanimljivu

živost samih Vrana, njihovu doslednost da budu
takvi kakvi jesu u ovom veku iluzija i prodavaca
magli. Energija američkoj juga prosipa se i na
ovom albumu, ali onako tiho, kao da se braća
Robinson udruženim snagama vraćaju na
njihov prapočetak u ranim mladim danima, no
sa manje agresije. Njihov virtuelni zverski ugriz
kroz pršteće gitarske rifove i visok raspon
vokala do snažnog urlika, na trenutak
oslikavaju britki let Vrana kao u najboljim
danima benda.

Da okončam, možda nije najbolji album The
Black Crowesa , ali je isti više nego pristojan u
odnosu na sveukupnu svetsku ponudu bar u
prvom kvartalu ove godine, Vrane su dozvolile i
sebi i nama da prodišemo punim plućima
rokenrola, da ne gubimo veru jedni u druge i da
izživimo svoj život, kakav god da je, na naš
način. Eto, Vrane i dalje lete, suton i jutro i dalje
se prepliću u sopstvenoj večnosti, a
proročanstva, kakva god bila, uglavnom se ne
ostvaruju, zato mnoge stvari i imaju istu težinu,
kilogram perja i kilogram olova, samo je ugao
iz koga se gledaju uvek drukčiji. Pronađite
sopstveni i razumećete…

Miodrag Marković

Tagovi

Autor: Паланка данас