U suštini, ne postoje ozbiljne i neozbiljne stvari, pogotovo kada su
dogadjaji u pitanju, ostaju oni momenti koji valjaju i oni drugi, čiji
otisak u vremenu se vrlo brzo raspline. Trajnost se stiče kvalitativnim
ponavljanjem, nadogradjivanjem i marljivošću da se svaki prethodni
poduhvat prevazidje na način da uhvati jaču svetlost no prethodni.
Popularnost ne može biti jedino merilo u raskrinkavanju fenomena
posvećenosti nekom prizoru koji ostavlja trag koji svetluca sve do
sledećeg dogadjaja u nizu. Baš taj spektar ume da utuli ili ovekoveči
nečije stvaralaštvo.
U gradu na Jasenici, takoreći na dohvat metropoli, a opet dovoljno
daleko da iskristališe čiste misli, da odgaji nekakav sopstveni miris
prošlosti, relaksira sadašnjost, te spremi se za nekakvu inteligentu
budućnost u dubokoj najavi. U dva dana, 01. i 02. maja, u bašti
nekadašnjeg letnjeg bioskopa, održan je festival rokenrola, prijemčiv za
sve generacije koje pokušavaju odživeti makar delić muzike koja im se
ponudila na suptilan način, bez ikakvog napadnog dekora.
Prvoga dana festivala nastupili su Ludak u Razvoju, Trula
Koalicija i Brkovi. Drugoga dana svoje stvaralaštvo predstavili su Miki
Radojević bend i Nikola Vranjković. Ne možete se oteti utisku da je za
ljubitelje roka bilo za svakoga po nešto, jer, ipak, ukusi su različiti. Od
klasičnih punk rok bendova, poput Ludaka u razvoju i Trule koalicije do
zagrebačkih Brkova, koje bih svrstao u pank folk rok kategoriju, sa
primesama i teškometalnog zvuka (oni nešto stariji prisetiće se grupe
Nervozni Poštar), do dva, slobodno čitajte, renomirana kantautora na
rokenrol način, Mikija Radojevića i Nikole Vranjkovića.
Ova dvojica imaju u sebi duboko utkane niti iz bendova u kojima, su
svako na svoj način, ostavili, ne samo muzičko tekstualnog traga, nego i
duhovnog sažimanja kroz jedan raritentan stil koji defiluje kroz
ovorazumski vapaj za slobodom izražavanja, gde su u individualnom
prikazu svojih težnji da upute iskru nade, de fakto nadogradili sve ono
što su u ranijem periodu stvarali. Naravno da je to uvek teži put, ali ako
se uspešno probiju kroz kolotečinu svakojakog čovečjeg bezumlja, te
šira publika ih prihvati na željeni način, odnosno ako ista skapira o čemu
se peva i, uglavnom, sniva, put ka usponu je neminovan.
Navedeni festival lagano, ali sigurno, dobija ne samo na trajnosti,
nego i održivosti u smislu kvalitativnog uzdizanja. Treći put za redom
uredno je popunio početnu prolećnu prazninu, dok se za organizatore iz
Pank Rock Cafea to ni u kom slučaju ne može reći. Kod njih nema
predaha, uvek su prisutna dešavanja u smislu muzičkog predstavljanja,
što manje, što više, poznatih bendova. Ponekad se zapitam odakle im
toliko volje i snage da ustraju, sem prostog objašnjenja da ljudi vole
posao koji rade, a da to svakako nema veze sa novcem.
Da se vratim na početak ove male crtice, iliti zapisa, o dva dana
užitka u rokenrolu, svesno sam prenebregnuo naziv zvaničnog festivala,
jer sam mišljenja da bi mu u svakom slučaju neki drugi naziv više
odgovarao, pa makar glasio onako kako stoji u naslovu ovog teksta. No,
to je samo individualni stav autora istog, a što se same suštine festivala
tiče on je zaista zadovoljio sve kriterijume koje je postavio pred sobom.
Miodrag Marković
