Kapital stvara lagodan ugodjaj, dokolicu i trapavo gubljenje vremena. Uglavnom. Glad stvara očaj, bore i vučji sjaj u očima. Nedostatak ponosa gradi vlastito uniženje, besciljnost u traganju za identitetom i narušavanje smisla sopstvenog postojanja , kako u samom vremenu, tako i u prostoru. Znate, mogu da vam ukradu matični broj, da vam hakuju računar, da vas javno žigošu, da ste sve ono što zapravo niste, ali ne mogu vam ukrasti dušu. Nikada.
Nju samo sami možete predati Belzebubu. Vremena su uvek takva kakva su, nikada laka, ni u jednom trenutku srećna, odnosno uvek su neki predjašnji trenuci lepši, pamtljiviji i radosniji. No, nije uvek tako, možda nisu čitljivi baš svi. Podvlačim, mladost je neprikosnovena, iskustvo je samo zaludjuje i razdvodnjava. Svakom je na volju, želi li koračati čelom prema zemlji, praveći se da ne vidi senku puta kojim korača, ili uzdignuti glavu i zdrobiti prošlost i budućnost u interesu sadašnjosti.
Prosto, nema budućnosti bez sadašnjosti, priče o decenijskom futurističkom usponu, slušam bezmalo pola veka, a za to vreme ne videh mnogo od te svetlosti… Analogno-digitalna trovačina postoji od kada je sveta i veka. Kako se u savremenom dobu ne vode ratovi pomoću hladnog oružja i pušaka na barut, tako i medijska opskrbljenost informacijama najmanje zavisi od papirnih novina (newspaper), nešto malo od standardnih medija, radija i televizije, ali apsolutni primat imaju društvene mreže. Endi Vorhol, kultna ličnost pop-arta 20. veka, tvrdio je svojevremeno da će svako imati svoj trenutak slave (petnaest minuta). Istinski je to mnogo manje, no što je on tokom prošlog stoleća predvidjao, ali bi svi da se uhvate makar za minut slave, da budu neko i nešto, makar na tren. To im pružaju aktuelne društvene mreže, uz grcanje pregršt reklama i sludjivanjem svim i svačim. Ali, trenutak slave i košta…
Moj prijatelj Ivan J. idejni vodja benda u narastanju, ima dva problema koji koče ekspanziju same grupe. Prvi je, mada redosled nije bitan, da bend ima materijala za do četrdesetpet minuta svirke, odnosno da bi to bilo samo pola kvalitetnog živog nastupa. Druga mu je nedoumica da li bi to bilo prikladno u ovom tzv. aktuelnom trenutku. Objasnih mu u vezi prve problematike da nije bitno koliko šta traje, već kvalitet onoga što se predstavlja širem auditorijumu. Može nešto drndati satima i ubijati svaki smisao svoga postojanja, a može nešto proleteti na mah, ali ostaviti dubok trag i razumevanje. A njegov bend to poseduje, ima tu misaonu izraženu mimiku da privuče pažnju slušaoca i da, što je još važnije, ostavi poruku, neki bi rekli trag. Poruka je ono što razumemo, a trag je samo ono što vidimo, ali nam nije najjasnije kuda isti može odvesti.
Što se vremenskog prikaza društvenopatološke situacije tiče, ni tu stvari ne stoje puno drugačije. Ako se ima šta za reći, izneti istina, zašto to ne učiniti. Naravno, svako u svom domenu ingerencije. Bend je tu da izvede svoj repertoar, publika je tu da isti oslušne i da reakciju na izvedbu. Nastup mora biti energičan, duhovit i produbljen do sažimanja svih reči i nota u jedan stav – imamo pravo na život na onaj način na koji ga vidimo i mislimo da treba da ga izživimo. Jezgrovito i bez razvlačenja, bez dodvoravanja publici, a u tih tričetvrt sata može se svašta reći. Ma, kakvi, i u pet minuta se može mnogo toga iskazati. A vreme teče, ma koliko kontrolisali cedjenje peska kroz uski otvor na peščanom satu, vreme curi, kao da se meša sa golemim i nepreglednim pustinjskim zrncima istog.
Onda, biva, manje više nebitno šta ste radili, hteli ili mislili, ostaje samo ono što ste učinili. Nemojte se mešati sa beduinskim prahom na njihovim stopalima, budite ono zrnce što žulja i smeta u laganom, besciljnom, hodu. Svaki žulj ima svoju istoriju, a bezličnost je ravna nepostojanju. Uzimajući sebi slobodu da imam omiljene, tzv. male bendove u raskošnom izdanju na svojoj listi slušanja i dopadnosti u onome šta oni rade, a ne dozvolivši sebi da mi bilo kakva granica, pa i geografska, bude oličenje bilo kakve prepreke, pored grupe Bair, Mikija Radojevića i Six Pack-a, još splitska grupa Špurijus drži moju pažnju. Muzički svi imaju pank korene, angažovane teme na repertoaru i naravno, prostorno su neograničeni. S druge strane, sva tri benda se razlikuju, svaki na svoj način imaju viziju stvaralaštva, bez obzira na godine postojanja.
Kompaktnost njihova ogleda se u ležernom stilu, britkosti i razumlljivosti jezičkog izražavanja, transparentnosti u zbiru dogadjaja i nenarušljivosti bilo kakvog integriteta slobodarskog izražavanja. Čarobne kočije nikuda neće pobeći u ponoć, iz prostog razloga što i ne postoje više, nikada nisu ni prolazile ovim prostorima, koji su uvek bili nekako u zapećku, dok su u bajkama drugi živeli i stvarali, mi smo uvek, epski, ostajali na marginama dešavanja, ograničeni u svom uskom pogledu od praga do šljivara… Tako je i sa živom svirkom, rečitošću i snagom poruke osvajaju se nepregledna, zapuštena, prostranstva u sopstvenom oku. Znam da nema mora koje razliveno mastilo ljubavi, dobrote i hrabrosti, može upiti. Svako u svom domenu raspoloživih veština, a kada zapevati i zasvirati, ako sada ne. Zamena za isti može biti samo muk, ništa drugo.
Tekst je posvećen mojima Ivanu J, Domi i Mikiju.
Njihov Miodrag Marković.
