Bio jednom jedan bend. Strašno veliki. Koliko veliki, deko. Toliko
koliko pogledom možeš dosegnuti, odgovaram. Znači do zvezda,
čujem šapat mališana mog. Da, baš toliko.
Najvažnija stvar, kada stvarate priču o bilo čemu, je da u istoj imate
što više mistike, da storija ne bude završena do kraja, odnosno da
bude nedorečena i da, po mogućstvu, ostavi se prostora za teorije
zavere. Industrija zabave, kao najprofitabilniji segment ljudske
dokolice, ne prihvata čuvenu izreku iz kultne serije Mućke, gde, ne
previše bitan lik, otkriva jednostavne stvari vezane za život: rodiš se,
živiš i umreš. Neophodna doza tudje krvi, ratobornost kroz čitav
nasmešeni svet, odvodi naše junake u bajkovite prostore oslikanih
života, ali tudjih.
In Through the Out Door je poslednji pravi studijski album benda Led
Zeppelin objavljen 1979. godine. Inače, odličan album sa par izuzetnih
balada gde je do izražaja došao snažni visoki vokal Roberta Planta.
Medjutim, bilo je neophodno da prodje punih 45 godina da bi se o
pomenutom bendu snimio film. Dokumentarni. U nedostatku novih,
globalnih ideja, filmsko muzički stvaraoci vešto se vraćaju unazad,
dajući nekom predjašnjem vremenu kolorični primat lepote i
življenja. Istinom, u njenom izvornom obliku, niko ne želi da se bavi, iz
razloga što ista ne prija čulu sluha, a pogotovu vida. Njena
nepodobnost uvek se ogleda kroz prizmu sociološko-materijalne
izvesnosti.
Becoming Led Zeppelin je dokumentarni film režisera
Bernanda MekMahona koji, uz saradnju samih članova
benda, govori o nastanku i ranim godinama grupe.
Početkom ovog meseca počeo je svoj bioskopski život, prvo
u Americi, a samo par dana kasnije i sa naših bioskopskih
platna zaorilo se Wholle Lotta Love. Što se, bar, muzičko
filmskih dešavanja tiče, idemo uz svetska zbivanja. Robert
Plant, Džimi Pejdž, Džon Pol Džons i, sada već odavno
pokojni, Džon Bonam, uzlet u sferi rokenrola duguju svom
neospornom kvalitetu, žestokim i sirovim nastupom, radu i
želji za uspehom, no i srećnim okolnostima krajem
šezdesetih i tokom sedmdesetih godina prošlog stoleća. U
vremenu kada ni sanjalo se nije moglo o nekakvom internetu,
ju tjubu, društvenim mrežama i slično, svaki stari, crno beli
snimak benda u kratkom trajanju, bilo da je iz lične arhive
članova benda, ili je prispeo sa strane, ima posebnu draž,
odnosno to zrnce istorije uvek ulepšava sliku o samom
bendu. Naravno da to tada njima nije bilo ni malo bitno, oni
su živeli, ali baš živeli, život na svoj robusni način, bilo ih je
briga za sve. Ali, iza sebe su imali albume sa numerama, koji
se i dan danas ne pomeraju. Njihova muzička priča nije bila
svirka sa notama za jedno leto, uklesavanje zvuka za istoriju
sveta.
Sam film, Postajanje Led Cepelina, pre bih preveo kao
Nastajanje Led Cepelina, govori o apsolutnim počecima
četvorice zaljubljenika u muziku, odrastajući u poratnom
vremenu siromaštva i nadahnuti iluzijama da dolazi neko
srećnije vreme, četiri sudbine u jednoj dekadi isprepletale su
se u takav čvor, da posle smrti jednog od njih, bend prekida
stvaralaštvo. Cepelin je bio prva liga rokenrola, dahćući za
vrat Bitlsima i Stounsima. Drugačiji od svih ostalih grupa
koje su se ikada pojavile na svetskim muzičkim talasima,
svojom teškom svirkom i vrištećim vokalnim deonicama,
pokazali su svu veličinu četiri muzičara koji sviraju svoje
malle notne piruete, svako na svoj način, ali da se sve to
uklappa u jednu moćnu celinu zvanu Led Cepelin. Naravno
da ni oni uspeh nisu ostvarili u Velikoj Britaniji gde su im
začeci i počeci, već se išlo "preko Bare". Konzervativna
Britanija šezdesetih godina prošlog veka nije bila spremna za
njih. Uostalom, sve novotarije počinju sa čudesima,
skaradnostima, pa tek onda dolazi do laganog prihvatanja. Za
razliku od njih, Amerika je bila željna života, stremeći da uvek
bude ispred svih, a za tako nešto neophodni su im, pored
pohoda na vasionu i ratovi gde su se uvek, po njima,
pojavljivali kao oslobodioci nacija. U takvim okolnostima
Cepelin objavljuje svoja dva albuma, na kojima se i zasniva
filmska priča, pre svega iz ugla trojice preživelih članova
benda.
Od njihovog prvog koncertnog nastupa po Skandinaviji do
žive svirke u Rojal Albert Holu, kultnom londonskom hramu
muzike, film se bavi okruženjem jedne grupe u usponu i
svega onoga što isti prati, odnosno sve nuspojave su tu.
Medjutim, kvalitet i neobični scenski nastup benda ne
dovode se u pitanje.
Ipak, sve bi to bilo nedovoljno da grupa nije bila uporna i
koheziona. Uz zrnce sreće eto njih na tronu rokenrola. No, ni
to možda ne bi bilo dovoljno da iz svakog člana benda ne
kulja muzička strast, a svi zajedno predstavljaju jedan vulkan
koji radi non stop. Sam priča o njima je topla, pitka i drži
pažnju gotovo dva sata, koliko traje i sam dokumentarni film
o jednom od najpoznatijih i najpriznatijih bendova.
Posedujući sve njihove gramofonske ploče, a iščitavajući
ranije o bendu sve što bi mi palo pod ruku, daleko pre
postojanje interneta, ne mogu a da ne primetim da je preko
samog dobijanja imena benda pretrčano, onako više usput, u
jednoj rečenici je saopšteno kako su došli do tog imena, ali
nije bilo lako da ga i zadrže, jer je i tu bilo pravnih primedbi,
najblaže rečeno.
Film je prikazan bez prevoda tekstova muzičkih numera, za
razliku od filma o Dilanu, a mislim da je samo malo trebalo
više pažnje, strpljenja i truda zastupniku istog sa ovih
prostora, a sve u cilju privlačnosti same storije. U
projekcionoj sali od 250 mesta, prisutno je bilo na premijeri,
pažljivo sam prebrojao, nas 26. Ono što je privuklo moju
pažnju nakon projekcije filma su reči jednog gledaoca da mu
se film toliko dopao da će možda i sutra doći da ga još
jednom odgleda. Drugi se nadovezao rečima u stilu, gitarista
i frontmen Džimi Pejdž je sjajan, ali kako Bonan lupa
bubnjeve, koji su to pokreti… Problem je samo u tome što su
obojica bliži mojim godinama…
Sada ću ti pustiti neku muziku, rekoh mališanu, zavali se u
fotelju, pa mi reci da li ti se dopada. Na Wholle Lotta Love
stavljam ručicu gramofona. Idu prvi rifovi, onako razbijački,
mi muziku ionako glalsno slušamo… Mališan je sklopio oči,
uživeo se u ulogu probranog slušaoca i nakon tridesetak
sekundi ustao. Ne dopada ti se ova muzika? Pitam nežno
dečačića koji sledeći mesec puni četiri godine. Ne, ne
dopada mi se. Nema veze, mali je on, a ja, ja, ja… Ne mislim
da mrem, ima vremena da ga preobratim na putu pravih
vrednosti.
Miodrag Marković
