ЉУБОМИР ЉУБА НИНКОВИЋ (17.11.1950. – 06.01.2026.)

Link kopiran u privremenu memoriju!

Када умре човек, отпадне увек понегде латица неког цвета,
нежно, тихо и достојно. Када се пут небеских висина запути душа музичара
из кога је ветар разносио најлепше љубавне стихове, роди се нови цвет, и у
зиму расцвета се ружа прелепих нота. Топли задах љубави проспе се по
првом снегу као да куша исти у оцртавању својих трагова. Пригушени хук
ветра кротко дише низ светлуцајуће таласе. На тренутак се умири читав свет
дајући одушак таласу на коме нечујно плове речи љубави уткане у
сећања свих оних који желе да памте. Тешко је заборавити добре људе, још
теже попамтити све тренутке која само сећања по властитој магистрали

узносе као последњи чин људском бићу, дајући му омаж уз сваки стих,
сваку ноту, коју је са другима несебично делио. Један од таквих витеза
од музике и речи, напустио нас је покоривши се последњи пут облацима који
су га вешто водили кроз сваки стих и музички запис деценијама уназад.
Отишао је Љуба Нинковић.
Праг његове музике и стваралаштва био је изузетно висок, а снага
његовог гласа мерљива је само са његовим талентом и виртуозношћу
којом је пленио на један једноставан, али надахнут и незабораван
начин. Слике његових акорда увек су биле обојене луцидним, али нежним
пламичцима љубави, ненаметљиво, но поносно и разноврсно. Љуба се
никада није понављао у својим песмама, а у многима је био претеча
будућих остварења која су тек надолазила, стидљиво и скромно. У
његовој музици није било трикова, свака његова финеса била је тренутно
надахнуће и сваки његов додир на жице гитаре пленио је импулсивним
дахом поете и таквом мирноћом која никада никога није остављала
равнодушним.
Љубин глас није разарао некаквим спектаклом којим су се дичили
певачи његове генерације, али је шмекерским ставом, лежерношћу која је
будила искрице знатижеље код слушалаца да са пажњом одслушају све оно
што им је Љуба у пар бриљантно сервираних акорда понудио за уживање и
разумевање. Глас као лептиров лет очас је окруживао сваки кутак нежне
тишине будећи оно најусвишеније у дочараним нотама истанчаног духа.
Разбуђивањем тишине из окова таме, разносио је светлост у све
заљубљене и оне којих је иста оставила несрећне и саме. Дајући им наду
да кроз ново јутро, ипак, могу прећи преко оних степеница које су
одавно загубили у свом трчању за оним судбинама које не припадају
њима.

Љуба Нинковић није припадао само генерацији са којима је његово
музичко одрастање одредило властити пут, он припада и свим оним
нараштајима који долазе после њега. Изслушавајући његове нумере, начин
на који је исте представљао у својој богатој каријери, нису само путоказ
да поред талента и рада може се успењати на далеке масиве музичких
врлети, већ да је потребно имати и природног шарма да би се овладало
суровим захтевима обичног живота. А Љуба је то обилно поседовао.
Скромним и рафинираним ставом, непретенциозно и неупадљиво,
деценијама је на овим подручјима са осмехом вољеног владара,
дискретно владао акустичном музичком сценом. Можда никада не на
самом врху, али увек ту у плитком окружењу најбољих и најпопуларнијих
музичара. Дискретно и суздржано оплемењивао је и наједноставније
стихове уз гитару.
Од раних седамдесетих година градио је успешно музичку каријеру
кроз бенд С Времена На Време. Свакако да су један од најбољих
акустичарских бендова са ових простора који су међу првима у своју
музику уносили и етно моменте. Имао сам то задовољство да их гледам
и слушам као зреле уметнике, свестан да ни на који начин ништа нису
изгубили од оне музичке лепоте којом су пленили на почетку каријере.
Касније је Љуба са још једном музичком легендом, Владимиром
Јанковићем Џетом, основао групу Тунел која је, у односу на
претходно наведени бенд, имала чвршћи звук, односно била класични
рокенрол бенд.Сарађивао је и са Биљаном Крстић, а последњи соло албум
издао је 2020. године.
Поред компоновања музике за телевизију и серије, Љуба је
компоновао музику и за позоришне представе, а такође исказао се је и
као композитор музике за децу. Заиста, његова свестраност није имала
ограничења. Волео је живот, волео је људе, а надасве музику с којом је
деценијама ходао носећи је дубоко у себи.
И тако, свима нама истиче лагано време које нам је предодређено
да искажемо, или бар да то покушамо, за шта смо све талентовани,
надахнути или једноставно речено, одређени да у поједним сегментима
свог живота изделимо са другим људима, срећу, тугу и део пута. Љуба
Нинковић је свој пут часно откорачао уз осмех, гитару и песму.