Ovih dana, iskusni muzičar, lako prepoznatljivog gitarskog stila i
umerenih vokala, objavio je svoj deseti samostalni album. Ne previše
pretenciozno, smireno, a kako već to priliči i njegovim godinama,
odlučio sa da još jednom zasvira lepršavo, bez da ima nameru da na bilo
koji način naelektriše atmosferu koja, inače, zadnjih par godina ljude
deli na raznorazne načine, kida i ono malo tankih niti što se krhko
naslanjaju na lucidni čovečji ego, transplatirajući poslednjih udah kao
nadu za spas ovo malo ostalih trenutaka iz prošlih dana, kada se znalo
šta je šta i ko je ko.
U dvanaest novih numera, Knopfler ne nudi Bog zna šta novo u
svom izuzetnom sviračkom opusu, uglavnom nastavlja tamo gde je
prethodni put stao, ali kao takav pleni nekakvom smirenošću koja, hteli
to ili ne, prelazi na slušaoca. Naravno da ima toga još dosta da kaže,
tekstovi su mu zreli, numere muzički gotovo hirurški precizno iskazane,
dogradjene i vispreno složene na jedan rafiniran način, a sve u skladu sa
njegovim stilom koji decenijama unazad krasi ležernost u sviranju i
spokojnost izraženu kroz stihove.
Album otvara Two Pairs of Hands (Dva para ruku), zbori o
prolaznosti vremena, pokušajima da se razume sadašnjica, da se održi
korak sa istima, a da je za sve to itekako neophodno umeće jednog
žonglera. Lično me podseća kao da je sišla sa drugog albuma Dire
Straitsa Communique. Umereno dinamična, dosta udaraljki, solo gitara
sve vreme optira, što direktno ispred vokala, što u pozadini, dajući
osećaj kao da se lebdi iznad tla, ali daleko ispod oblaka. Oseća se
nekakva sloboda misli i pokreta, kao da ih same ruke, odnosno par istih
nosi. Druga numera je Ahead Of The Game (Uoči igre) je song koji
govori da je neophodno ostati u igri i ispred nje, bez obzira šta se sanja i
na kakav se zamor nailazi. U klasičnom Knophler maniru je uradjena, u
klišeu kakav smo već navikli od maestra. Smart Money (Pametan novac)
govori o Pepeljugi koja umesto cipelice ima papuče, klavirski zamah je
dao posebnu draž ovoj numeri uz već klasični ritam gitare i sola koji je
vešto unet izmedju klavira i ritam gitare.
Scavangers Yard (Smetlarsko dvorište) predstavlja bluz sa
razradjenim vokalima koji se prepliću gotovo kao dubleri u refrenskom
polju, enimgmatski rešavaju sve probleme koji se javljaju u bilo kom
dvorištu, sa svim onim delovima koji nikada neće biti raščišćeni. Black
Tie Jobs je lagana numera, gotovo dovedena do bezvoljnosti oslikana u
par činova tudje muke, tihi jecaj i pokušaj da se razume tudja nevolja.
Nežni solo razvučen u manje u tri minuta muzike. Zato je tu numera
Tunnel 13 koja rečito govori o staroj pruzi, planini i tunelu koji prodire
kroz nju, o braći koja su se odala razbojništvu po vozovima, kao da je
iznikla iz nekog starog, crno belog filma. Da, samo na kraju numere je
zaključak da su sada pljačke svaki dan, naravno mnogo suptilnije, sa
ništa manje zlim ciljem.
Numera Janine govori o ljubavi, promenama koje nosi novi svet,
ali tinja ta skrivena čežnja za nekim starim vremenima. Naravno da nisu
bila bolja no sadašnja, ali je autor bio mnogo mladji, a kada si mlad,
mnogo lakše se ide kroz život. Umerenog tempa, prepoznatljivog uzdaha
za nekim prošlim ljubavima, kao da na pola albuma Knophler traži mali
predah.Watch Me Gone (Gledaj me kako odlazim) je prelepa balada uz
koju svako od nas može pronanći one stepenice i otrcane otirače uz koje
smo prolazili i odlazili, često i ne znajući kuda i zašto. No znali smo da
je jednostavno tako kako je, dešavali smo se mnogima a i drugi nama.
Prespora numera, starih i umornih koraka u pet minuta razvučene
muzike nudi mnogo više od sete i zaborava.
Sweeter Than The Rain (Sladji od kiše) još jedna vestern balada i
okršaj sa duhovima prošlosti u samom sebi, kiša, sneg, djavolje
nadmetanje, sve ono što prati čudesne putešestvije umornog ratnika,
izumrlih snova i prebrodjenog stradanja. Cedi se zvuk gitare razložno
niz neku tihu noć, bez dočeka jutra… Before Me Train Comes (Pre nego
što stigne moj voz) je sledeća numera u istom, laganom ritmu, kao da je
nežno skrivena u nekom plavom oblaku, čuje se žvižduk starinskog
voza, rastajanje bez pozdrava.
Pretposlednja numera na albumu je This One s Not Going To End
Well (Ovo se neće dobro svršiti). Suviše tiha numera koja kazuje da je
sasvim svejedno da li ste okovani za vesla, vezani za točak ili slično,
bubnjevi udaraju lagano, istorija se uvek ponavlja na slične načine, a da
se samo moćnici menjaju. Kako god bilo, ne završava se dobro. Ni za
koga. Markov glas se gotovo stopio za razvučenim notama, iako je tekst
poprilično težak i primenjiv u svako vreme.
Album zatvara naslovna One Deep River (Jedna duboka reka),
setna i melanholična numera. Što god radili sunce na isti način izlazi i
zalazi. Gde god išli naša duša plovi ka večnom odmorištu, a dotle svi
smo mi u jednoj dubokoj reci. Večernja zvezda i pesma uvek ostavljaju
trag. I na kraju ono neizbežno – Amin.
Sve numere napisao je Mark Knopfler. Za neko tiho predveče,
album predstavlja dodatak odmoru i opuštanju, ali ne i nešto više. Kao
da se tvorac ovog projekta odavno umorio i da nema nameru da mudrost
deli uz bilo kakvu agresivnost. Ne može se ništa, ni muzički ni
tekstualno, zameriti Marku, ali je to svakako projekat koji neće obeležiti
njegovu muzičku istoriju. Pomaci postoje, ali su mali. Svejedno, vredi
ga imati u svojoj kolekciji, ako ni zbog čega drugog, ono iz razloga što
je nastavljena njegova nit od prapočetaka 1977. godine sa Dire Straits pa
sve preko solo karijere od 1996. godine do današnjih dana.
Miodrag Marković
