Pre četrdeset i neku godinu, jedva malo da prebaci, nikšićki, tada mladi i više no
perspektivni kantautor, u aprilu mesecu te premirne 1982. godine, svetu je poklonio svoj drugi
album, skromnog naziva Umjesto Gluposti.
Nenametljivo i skromno, pod njegovim prstima jecaj
gitare točio je nekakve slatke sokove nade. Tišina izmedju njegovog glasa i odzvanjanja žica na
gitari lečila je mnoge studentske nemire i blagosiljala sve one otvorene ljubavne rane.
A onda, kada talasi plavog Jadrana utihnu, ptice sa okolnih Nikšićkih brda zaćute, a nebo
začkilji, ćutnja se pretvori u ljudski muk, vapaj zapeva sa ljudskih usana, tako tiho da ga samo
ljudi koji odviše dugo nose taj bol u sebi, mogu čuti. Ostali bi mogli pokušati da razumeju
dostignuće ljudskog šapata i svu gordost koju skrivaju u sebi beskućnici ljudskog sanjarenja. Da
onda kada im je najlepše, kada u punom zamahu počnu da im se tope krila, kada se prizeme na
ravnicu suza u svom očaju što ga nose na plećima samohodajućeg samrtnika, čovek bi trebao
stati. I stao je jedan čovek, bez krila, bez osmeha, ali sa vizijom. Živeći život pod moranje,
odavno je sklopio pakt sa Tvorcem o nenapadanju. Samo tišina. Miladin Šobić, kantautor sa
početka osamdesetih godina, bio je uz rame Arsenu Dediću, a ispred Balaševića.
Snimio je tri albuma, a dva objavio. Tu je stao. I on i život mu ponudjeni…
Preskačem sve urbane legende o njemu, jer ijedna teško da ima smisla. Preskačem i sve
osvrte na raznoraznim portalima što pisahu o njemu, uglavnom kada se razboleo. No, ne mogu i
ne želim, prećutati nesuvislo pisanje da je u momentu najveće popularnosti ploče prodavao samo
u Sarajevu, a da je to veoma teško išlo u Beogradu i Zagrebu, jer prosto to ne odgovara istini. I te
kako je bio popularan na svim ondašnjim prostorima. Stojim tvrdim stavom o tome, jer služeći
Armiju one bivše nam domovine, u sada stranoj zemlji, momci koji su bili sredinom
osamdessetih godina iz svih krajeva, i te kako su znali za Miladina Šobića i njegove pesme.
Listom uživali smo svi.
Na žalost, porodična tragedija ostavila je pečat na Miladinu koji on nikada nije ni
pokušao da skine, još manje sakrije, sva njegova čula su zaustavljena, stao je pred svoj zid
plača odvažno i tiho, svoju samoću možda je prepoznao kao usud. Što reče klasik ruske
književnosti, svi ljudi su srećni na isti način, a svaka je tuga i bol drugačija, svaka nesreća odiše
drugim mirisom. Na drugačiji način…
Jedan od najpoetičnijih albuma sa kojima dodjoh u dodir na vreme bio je "Umjesto
gluposti". Taj bluz koji kipi iz svake note, tekst koji daje omaž životu u najavi, taj prkos iz glasa
i poruku koju nosi, optočenu jednostavnošću akustične gitare, retko sam kasnije sretao i kod
popularnijih i poznatijih kantautora. Bio je naš Dilan svoga doba, opisujući obične stvari na
jedan drugačiji način, lepršaviji, temeljitiji i bliži, našem običnom čoveku. Nije bio zvezda, više
je sličio momku iz kraja, dobroćudan, nenametljiv i skroman. Naravno da je u sebi čuvao
vulkane, duboko potpaljene i nikada ugašene.
I traje njegova borba sa samim sobom, ta sećanja jednog umetnika koja uvek vaskrsnu u
nadi da ima tragova koji ne blede. Tu su, iza svakog ugla vrebaju sve nas, a da nismo ni svesni
toga, jer živimo moderne bajke usnulih aktera, a sve u čežnji da se probudimo u Edenskom
vrtu…
Jedna od Miladinovih pesama, kojima se sa lakoćom vraćam, su " Železničke tuge".
Moćni i snažni opisi ljudi koji putuju, dok se putovalo bezbrižno i vozom, uvek avanturistički,
sa neizvesnim tajmingom putovanja, ali se stizalo. Nekada su šine spajale ljude i predele, sada
sve činimo da sami sebe ubedimo u sopstvenu sreću otudjenja i nepotrebnosti fizičke
komunikacije. Digitalizacija je duboko u nama, goli skup zadovoljene forme, otisnut kroz lajk
nepoznatog lika, virtuelno prijateljstvo koje ne vodi ničemu do spoznaje da si na kraju
ogoljenog puta. Sam sa sobom.
Nepoznati čitaoče, znam da sam te zamorio, ako si uopšte stigao dovde, ali poenta je da
ne pišem o ljudima, već o delima koja izlaze iz njih i kroz njih, o nečemu što su odavno bili, ili
nečemu što su mogli postići, kao Miladin Šobić. Prošlost je bogata ako se gleda na više načina i
kroz više očiju. Ovo je moj pogled na jednu iskonsku gromadu Čoveka koji decenijama samuje
u legendi. On nije samo svirao bluz , on ga je i proživeo, gordo i ponosno, bolele su ga te
opekotine još kako. I još traju te rane. Nikada zaceljene…
Miodrag Marković
