У периоду када се државни и верски празници ређају у кратком временском року, многи радници се питају: Да ли морам да радим током празника? Могу ли да одбијем рад тога дана?
Шта кажу закони?
Одговор на ова питања регулишу два закона:
Закон о државним и другим празницима у Републици Србији
Закон о раду
Први закон одређује који се празници обележавају као нерадни дани, а други уређује радну обавезу и право на увећану зараду ако се ради током тих дана.
Ко мора, а ко може да ради?
Постоје две групе послодаваца:
Они који морају да раде, јер би прекид рада изазвао штетне последице (здравство, полиција, јавне службе).
Они који могу да раде, ако им то захтева природа делатности (угоститељство, прерађивачка индустрија, транспорт…).
У оба случаја, ако је запосленом по распореду рада предвиђена смена на дан празника – обавезан је да ради.
Да ли радник може да одбије рад на дан празника?
Не. Рад по распореду који утврди послодавац је основна обавеза запосленог по уговору о раду. Послодавац не мора да тражи сагласност, али мора на време да обавести радника о распореду и да донесе одговарајуће решење.
Рад на верски празник – право на слободан дан
Према члану 4. Закона о празницима, сви запослени имају право да не раде:
Први дан крсне славе (православци)
Први дан Божића и Ускрса (католици и друге хришћанске заједнице)
Први дан Рамазанског и Курбанског бајрама (муслимани)
Први дан Јом Кипура (Јевреји)
Послодавац не може одбити овај захтев – реч је о обавезном плаћеном одсуству.
Увећана зарада за рад на празник
Запослени који ради на дан празника има право на увећану зараду од најмање 110% у односу на основицу (основна зарада по уговору о раду).
Пример: Ако је дневница 3.000 динара, за рад на празник мора бити исплаћено бар 6.300 динара.
Шта ако радник не ради на празник?
Уколико је празник нерадни дан, а запослени тога дана нема радну обавезу – има право на накнаду пуне дневнице, која се обрачунава као просек плате у претходних 12 месеци.
