Postoje trenuci kada misaono obdareni ljudi pokušaju svoja umetnička
dostignuća podeliti sa drugima. Bez da onima kojima je to i upućeno i
zaslužuju. U vremenu tmine i stidljive luči u daljinama, klovnovskog
šarenila i bespuća ugaženih nadanjima stradalnika, samo uz tihi zov
uličnih šetača, tamo preko reke, treperi šapat istine. Čemeran i opor,
zastaje u grlu i vlaži oko. Džaba lančići oko vrata, sakramentalna
dvorovska svita uvek prepozna kraj, ali nikada nije spremna na isti.
Sakriti prizor bola, ušuškati vreme u zagrljaju toplog vetra i ledenih kapi,
ustaviti praskozorje i premostiti do večeri, te tako dan za danom.
Nikada kraja.
Na ruševinama sopstvenog izbora (numera Izvini) Miki Radojević
kuražno se odlučio da zagrize metak i objavi svoj prvi solo
album.Beskonačna tuga (numera Obala) kao da se sama nadovezuje na
niti izrastanja i ljudske dobrote, stilski lepršavo, transparentno i
očovečeno. Možete slobodno okrenuti glavu, sklopiti oči i zatvoriti uši,
bespotrebno ćete prevrnuti tablu i odložiti mat (Počeo je kraj).
Lamentni strah izneo je na dlan, pokušava se kroz mikrokosmos svog
življenja dotaći više no ozbiljnih tema. Kompleksnost samog uzrastanja
ogleda se u nadama kao poslednjim trzajevima na večitom ringišpilu
udenutih na sivim oblacima rasutim medju zvezdama padalicama.
Skrivene misli u seni pikantnog šarenila, neće vas učiniti manje
nesrećnim i nebitnim nego što jeste.
Na Kraju Skitanja je album koji predstavlja omaž svim onim
generacijama izgubljenih u vrtlozima koje čega, u ime opalog lišća i
ugaženog snega, te bujica nesreća koje su zapljusnule naše živote
ćutanja. Ekstrem srećnog trenutka je samo predvorje novog poraza i
novog pada. Nije sramota biti na dnu, sramota je ne pokušati ustati,
makar ponovo lični motiv bio zgaženi ideal. Miki ne nudi obećavajući
mir, njegova lingvistika je duboko percipirana vlastitim osećanjima,
potisnutim sećanjima i priznatim porazima. Tražeći sopstvenu ličnost
kroz muziku, a Bogami, i kroz nadareni tekst, pošteno nudi ruku da se
predje na drugu stranu obale. Ko želi da razume lako će iza svakog stiha
otkriti poruku ljubavi, nečujno uzgajano zrnce slobode u svakom
lepršavom sonetu koji je proneo na svojoj gitari. Fragment na njegovom
spevu je čitav roman o savremenom životu.
Album otvara numera Izvini, uvodni singl od pre par godina, akcenat na
možda najtežoj srpskoj reči koja pretera preko usana u jednom malom
iskazanju na rubu svetlucavih iščekivanja iza paravana sna.
Zatim sledi numera Humoreska ritmično agresivna koja drži tempo sve
vreme, onako pucačka pesma praćena sličnim tekstom.Pomenuta
pesma je interesantna i po tome što je autor iskoristio motive od
Dvoržakove Humoreske i na taj način spojio pankrok i klasičnu muziku.
Počeo Je Kraj je song koji lagano otvara storiju ličnog sadržaja. Da li je
sve to početak kraja u predugom tunelu uzdisaja na mrvicama vremena,
bez mogućnosti uzdignuća sopstvenog duha iritiranog u kazamatima
ličnog stremljenja i želje da se i drugima pruži mogućnost izbora. Da
Sam Vuk je numera o opstanku, sirova, protkana žestokim unutrašnjim
bluzom, nadom da u nekom drugom okruženju glas može više i duže
dobaciti do onih koji žele čuti i neki drugačiji stav. Miran san je odavno
zagubljen u ovom kosmosu koji delimo. Peta numera, koja zatvara A
stranu vinila je Tony žestoka pevljiva rok stvar o odlasku onih ljudi za
koja sećanja svezuju jače no bilo šta drugo.
B stranu vinila otvara vrlo zanimljiva numera Pamti Se Samo Fail,
predivni klavirski uvod, interesantan tekst koji govori o tome kako se
samo neuspesi graviraju u našim mislima, jedno klizanje niz životnu
stazu dovoljno je da sve upropasti i ako nema dalekih luka, sve nam je
tu, ali kompromis sa samim sobom uvek najteže pada. Obala je nežni
notni esej izmedju tuge i meseca i traganja za sopstvenim identitetom,
ličnim Svetim Gralom. Nedostižnim oblacima utkanih u svakog sanjara
koji žudi za obalom plavog sna. Vratiće se vrapci je pretposlednja
numera, brzog ritma u maniru ranijih ostvarenja Mikija i benda. Svoj
svet on drži u šaci, malo mu je dovoljno za život da rastera strah i
zgasne iluzije na način stvaraoca onih staza kojima on želi hodati.
Album zatvara naslovna numera Na Kraju Skitanja koja predstavlja
odavanje počasti prerano preminulom drugu, saborcu u rokenrolu i
čoveku sa kojim je nesporno bio na istoj talasnoj dužini, basisti Mikici
Zdravkoviću. Prelep tekst, nabijen emocijama, neprevazidjenim bolom,
ljudskom istrajnošću nošenu ljubavlju do ustreptalog kosmosa i nazad.
Mikijev tihi vrisak zaista lomi i odzvanja kroz sve svetove nama znane i
neznane.
Digitalna verzija albuma sadrži i temu Bot, u kojoj Miki izražava kritiku
dodvorača na društvenim mrežama, što zbog novca, što zbog nekih
drugih razloga koji nemaju veze sa ličnim uverenjima. Poruka jasna,
kratka i beskompromisna.
Na Kraju Skitanja je album koji predstavlja iskorak u dosadašnjoj karijeri
Mikija Radojevića. Od mladalačkog buntovnika kroz pank motive sa
matičnim bendom Six Pack i malo manje ubojitog, ali perspektivno
oivičenog novim sadržajima kroz Čoveka Bez Sluha.
Fascinantno deluje boja gitare i efektivno razložena sola iste kroz sve
numere na albumu. Ono što krasi Mikija je prepoznatljivost sviranja, jer
je izgradio nekakav specifičan prilaz u muzici kroz koju želi saopštiti
porukama koje možete prihvatiti ili ne, ali ih svakako salušajte. Imate
šta i čuti. Melodičnost sveukupnog materijala iznetog na projektu jeste i
u racionalno smislenom, kristalno čistom vokalu, bez upinjanja i
bezlične agresivnosti. Tonski je veoma lepo razdvojen vokal od gitare,
basa i bubnjeva, tako da je svaki ton precizan, jasan i veoma učinkovit.
Vokalnu jezgrovitost čini neusiljeni način pevanja koje MIki Radojević u
svom izražavanju ne želi opterećivati slušaoca.
Sam album ne zamara, numere su kratke, jezgrovite, ali sadržajne. U tih
par minuta nema razvlačenja, praznog hoda i dodatih solo deonica
samo da bi se odužila numera. Jasnoća stiha praćena ritmom i solo
gitarskim deonicama, upotpunjena je klavirskim zvukom, dajući
songovima odredjenu setnost i produbljujući značenje slobodnog
literarnog izražavanja kroz tonski zapis. Prosto, Miki nije samo muzičar,
gitarista, vokalni interpretator svojih stihova, on je skriveni poeta koji
ne zataškava surovu svakodnevnicu.
Album je nenametljiv, uradjen zanimljivim omotom u kome se mesec
bori izaći ispred oblaka i skitnici omogućiti više svetlosti u njegovom
samotnom okruženju. Ne, ovo nije kraj puta kojim autor albuma ide, to
je tek početak jednog zrelog angažmana iskusnog muzičara i
beskompromisnog fajtera na sve ono što stoji mu na putu, ma kakve
bile vetrenjače na istom, on će ući u taj fajterski odnos sa istima, ne
znam da li može pobediti, ali znam da gubitnik nije.
Album je izašao 20.09. tekuće godine, ne slučajno, jer na isti dan, pre
nebitno koliko godina, autor je ugledao kosmičku svetlost koja ga prati
u njegovoj večitoj nameri da pobedi, prvo samog sebe, a onda i da
dokaže da postoje neke ideje koje su bezvremenske, uvek imaju
vrednost, a da viteštvo nikada ne izumire, ako smo ljudi…
Miodrag Marković
