Možda rugobatno zvuči, ali odavno nije mi jedan singl privukao
toliko pažnje kao što je numera Da li znate šta rade vaša deca. Obično
nije lako dati neki suvisli sud o bendu i njihovom radu na osnovu samo
jedne pesme. Istina, navedeni singl se fino zavrteo na radio stanicama,
lagano postao popularan, pre svega zbog tri ključne stvari.
Prva je što jereč o odličnoj muzici, melodični rokenrol, vesela pesmica sa puno ritma
otpevana kroz sjajni duo, čitaj dijalog, izmedju dva vokala. Druga stvar
je što je tekst, malo je reći, odlika decenijskog nerada, ne samo sa
decom, njihovim ukusom i edukacijom koja se svodi na digitalne alate,
koji upodobljuju formu, ali suštinski, niti nešto znače, niti rešavaju
problem (ne)obrazovanosti mladog naraštaja. I treća je, što je bez
ustručavanja iznet jedan problem koji se non stop gura pod tepih, da bi
se, pod odredjenim negativnim eskalacijama istog, radjalo nanovo
pitanje – Zašto se nešto zgodi? Onda se traži krivac i tako u krug. A u
stvari, krivi smo svi mi koji ćutimo, pravimo se da ne vidimo ništa što ne
želimo da nam ne prija očima, dok neko svojim agresivnim nastupima
zgrće novac.
Bend Bair je iz Knjaževca, istočne provincije otadžbine naše, ali
samo po geografskoj zatečenosti na licu mesta. Po svemu drugom, bend
preti, ako i dalje bude imao hrabrosti i želje da se upušta u borbu sa
zmajevima i vetrenjačama, da iskrsne u grupu kojoj će krila dozvoliti
razmah, ne samo po regionu, nego i malo "jače". Ovde je, pre svega, reč
o ljudskom angažmanu, nema veze ni sa novim muzičkim stremljenjima,
još manje sa političkim dešavanjima. Tema je na svom mestu,
osmišljena, napisana i otpevana u pravom trenutku. Ne, nikada nije
kasno da ispravimo svoje greške, ako imalo onog dobrog, čovečnog,
gajimo u sebi.
Autor numere, gitarista benda Ivan Jelenković, imao je kuraži da
ispriča jednu, gotovo svakodnevnu priču, o begu od samoga sebe, u neke
virtuelno smišljene svetove i polunašminkane portale koji svojom
nedoslednošću u traganju za istinom, zaista mogu nuditi samo obilje
nedorečenosti, zlurade bajkovitosti i dobrano ponudjenog manjka istine.
Sam vokal je više no korektan, lagano, bez ikakvog napora, iznosi
tekst, raspisujući našu sludjenost sa svim i svačim, na jedan tragično-
komičan način, vešto prikrivajući sve one šamare koje život nudi.
Milošu Milivojeviću, vokalu i gitaristi, ne može se ništa zameriti.
Hrabro je odstajao u duetu sa malom, neprikosnovenom, Natalijom
Dinić. Sve je to potpomognuto dečjim horom (Anastasija, Nera, Tara,
Jana, Djordje i Žarko). Naravno ne sme se izostaviti i poštena, borbena,
ritam sekcija, Saša Zvezdić bas gitara i Aleksandar Stanković za
bubnjevima. Što se dečjih vokala tiče, oni su negde izmedju surove
zemaljske realnosti i produhovljene težnje da se pokušaju izdići na nivo
plamtivosti reči, bez mogućnosti da iz njih progovorim ledeni dah. Taj
plamičak u njihovim malim grlima i nosi visprenost same numere,
neokaljana srca i bezgrešne duše.
U nepremostiovm dvoboju deteta i roditelja, na jednoj strani su
strahovi od veštice i babaroge, na drugoj je večita premorenost roditelja
dok se bave periferno nepotrebnim stvarima. Izmedju njih stoji ekran,
što veliki, što mali, koji svojom tihoćom truje i jedne i druge. One prve
direktno, onim drugima servira lažnu nadu da su njihova deca drugačija,
nisu povodljiva i slično. Da li iscepane patike sa buvljaka mogu biti bilo
kakvo merilo za sreću, Možda ne, ali sa nesrećom i te kako mogu
izboriti korak. No, to je zlo potrošačkog društva koje egzistira u svim
sistemima. Finalizacija numere ogleda se u jasnoj poruci da sa decom
treba živeti, ne pored njih. Moja malenkost bi dodala da je još bolje
saživeti se u samom detetu, pogledati malo svet i kroz njihove okice.
Nije uvek ružičast pogled.
Sama numera diše otrežnjujućim rokenrolom, pogotovo me je
opčinio i razveselio klavir, toliko prelepe jednostavnosti ima u tom
sklopu savršenstva udenutih u svaki ton koji je produkovao Marko
Arandjelović odsviravši klavijature, a ujedno je i bio producent. Inače,
Marko je zajedno sa Milošem i Ivanom uradio i aranžman za song koji
je snimljen u studiju BTN u Knjaževcu.
Na samom svršetku ovog teksta, ne mogu da sakrijem zadovoljstvo
što jedna topla numera, sa opominjujućim tekstom, dolazi iz malog
grada kao što je Knjaževac. Boreći se za mladi izdanak, to je bitka za
sve koji imaju želju da žive normalno, odrastu i tiho zagaze u starost,
mirnu oazu kao predvorje ka večnom snu. Bože, kako je život
jednostavan, a šta je čovek, sa malo "č" u stanju da napravi od njega u
svojoj omamljenoj pohlepi da izbriše svaki trag altruizma na svom
obeščašćujućem putu. Zato, sva pohvala za devojčicu Nataliju i bend
Bair. Tema je otvorena, na potezu su mnogi drugi koji, ako već ne mogu
pomoći, ne odmažu na putu odrastanja dece u zdravu ličnost. Toliko o
numeri samoj. Što se benda tiče, čekam izlazak debi albuma, pa da
upotpunim sliku o istom. Naravno i živi nastup. Dotle, držim im palčeve
i navijam za njih…
Miodrag Marković
