Koliko puta okrenemo glavu u prolazu i ne želimo videti bilo kakva
dešavanja sa strane, teške reči ili još gore, nasilje na javnom mestu, te
gledamo ispred sebe i žurnim korakom pokušavamo nestati sa lica
mesta. Ne dotiče nas tudja muka. Koliko puta u svojim ušuškanim
stanovima ignorišemo kada čujemo viku iz susednog stana, sprata više
ili niže, pojačamo tv ili stavimo slušalice. Možda imamo svoj idealni
svet, ali imaju li ga i drugi? Još je veći problem kada niz hodnike tišina
vlada, muk kroz uredjen i našminkan prolaz ne odaje svoje tajne iza
zaključanih vrata. A unutra prave drame, urušavaju se mnoga detinjstva,
nikada od njih ljudska bića postati neće, jer mama i tate vode neke svoje
medjusobne ratove, a tek kada takozvana glava porodice uzme apsolutnu
porodičnu vlast u svoje ruke, a na telima dece i supruge krvave tragove
ostavlja, nemušti plač i trpnju jeda i besa. Zažmurimo, zanemimo i
produžimo dalje. Šta nas se tiče…
Kanadski pank rok bend NOMEANSNO ( možemo ga prevesti i kao Ne
Znači Ne, njihovo ime potiče od slogana protiv silovanja). Osnivači
benda su braća Rob i Džon Rajt, a aktivno su delali od 1979. godine do
2016.godine. Publika sa ovih prostora imala je to zadovoljstvo da ih
odgleda i odsluša u julu 2005. godine i novembru 2007. godine u
Beogradu, a sve to zahvaljujući Aleksandru Delibašiću koji je
omogućio dva više nego pristojna koncerta u prestonici u navedenom
periodu.
U svom opusu ostavili su 12 studijskih albuma. Na albumu Sex Mad
nalazi se i numera Dad (Tata). Sam album je sasvim solidno primljen od
kritike mada je ocenjen kao veoma mračan. Naravno da je takav, iako je
izašao sredinom zlatnih osamdesetih godina, tačnije 1986.g., jer je bend
zagrebao ispod srećne kore tog vremena i društva, opevao je stvari o
kojima se ne želi slušati, ukazao je na svevremene probleme koji traju,
ali se i stalno prikrivaju i zataškavaju. Sve radi sreće i zadovoljstva
sveukupnog razvoja društva kao celine i porodice kao glavnog stalka za
sive pilule…
Numera Dad (Tata) govori o nasilju unutar porodice, gde se otac
sistematski, tražeći stalno novu i novu priliku, iživljava na sinu, supruzi i
zlostavlja kćerku. Sve to kroz svakodnevnu priču tinejdžera koji opisuje
batinjanje od strane oca, stradanje majke koja pokušava da ga zaštiti, te
biva sledeća žrtva u nizu, a sve se završava sa teškim zlostavljanjem
kćeri. Molbe i plač ne pomažu, silnik je moćan i jak pred samim sobom i
nemoćnim članovima familije, on je paterfamilijas i sve mu je
dozvoljeno u ta četiri zida iza zaključanih vrata, baš sve. Zvuči li vam
ovo poznato iz naših savremenih medija, štampe i televizije?
Sama numera je muzički obradjena u srednje brzom pank rok maniru,
bliža roku, vokal je kristalno jasan, solo gitara i u tom brzom ritmu vuče
neku tužnu nit, dok sjajna ritam sekcija je podredjena, pre svega tekstu,
jer bend je želeo da kaže to što je odsvirao na jedan način na koji bi bio
razumljiv svima, ali da opet sve to bude ocrtano kao neki njihov tračak
nade u svom tom nametnutom sivilu.Jeste, mračno je, jeste nesrećno je,
nigde lepote življenja ni na vidiku, ali nije li takav svet, a da li smo i mi
bolji…
Ćutnja je često mnogo teža od bilo kakve reči, ponekad su prasak i
nepristojna bujica reči, upućena nasilniku u prolazu, mnogo bolja nego
okretanje glave u stranu. Prepoznaje se tekst pesme u tragovima svakog
društva samo kada se dese teške incidentne situacije, nema veze sa
nacijom, nema veze sa državama, kulturama, obrazovanjem. Ima veze sa
čovekom i ljudskim bićem u njemu samom. Najteže su borbe sa sobom
unutra. Greške se ne praštaju, bol u duši samo narasta i lomi sve oko
sebe. To ludilo zvano sukob konzervativnog i savremenog društva je
samo cinizam onih pod čijim djonovima trebaju odrastati nova
pokolenja. Nema sukoba, postoji samo bolest umišljenih malih kućnih
gazda, koji su uglavnom miševi van svojih domova, neljudi koji su
razočarani svim i svačim, ali ponajviše sobom.
Zato, kada kažeš nasilju Ne, zaista i misli tako, neka Ne bude Ne, tvoj
glas kada se stopi u stotine drugih istih glasova, kada se bude brojao u
stotinama hiljada, svi ti nasilnici koji okrvave ruke tudjom krvi, koji
ogrezli u alkoholu uništavaju detinjstvo svojih najrodjenijih, a prema
supruzi se odnose kao biću koje vredno pomena nije, neka mesto nadju u
oronuloj krletki sa sličnim sebi.
Numera Dad (Tata) je surova, teška i duboko, na žalost, poprimljena u
svim segmentima ljudske postojanosti. Uz strip art Dejana Djordjevića
odslušajte numeru do kraja. Tekst koji ste iščitali nastao je po motivima
songa i art stripa. Sama priča je suviše bolna i stvarna, ali su svi ti
dogadjaji u našim malim kazamatima uvek blizu nas, uglavnom skriveni
pod odorama ćutnje i tišine. Sve zarad nekog umišljenog mira, gde žrtva
čak i pokušava da nadje opravdanje za ponašanje svog porodičnog
dželata, pa čak da krivicu pripiše sebi, kao i u navedenoj numeri. A što
se tiče krivnje, krivi smo svi mi…što ćutimo…
Tekst: Miodrag Marković
Strip Art: Dejan Djordjević
