Sat na lokalnoj crkvi spremao se da otkuca ponoćni čas.
Uredno održavan, isti je zaista, možda malo i čudno za
ovo vreme, pokazivao popriličnu tačnost. Velika kazaljka
gotovo se preklopila sa malom. Promenjivo vreme, za
zimu koja još nije rekla svoje do kraja, ali i prolećni dah
koji se lagano osećao da pristiže, tiho su se uklapale u
kišnu noć. Odgledavši bioskopsku predstavu, obišavši
jedan usputni kafić i zaputivši se ka automobilu i
sopstvenom domu, nakon pogleda na renovirano izdanje
gore navedenog objekta, pritisnut ovosavremenim
dešavanjima, prisećao sam se stihova Boba Dilana ”Odjek
u vetru” (Blowin in the Wind), a koji uz sjajni prepev iz
izdanja Geopolitike ”Bob Dilan Pesme 1961-2012”;, ide
ovako:
”Koliko puteva čovek mora da prevali
Da ga nazovu čovekom?
Da, i koliko mora golubica da preleti
Da zaspi okružena peskom?
Da, i koliko puta đule mora da poleti
Da ga ukinu zabranom večnom?
Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje
Odgovor u vetru odjekuje.”
Problem u meni je što sam uvek više verovao svojim
očima i nekakvoj dubinskoj intuiciji, nego li onome što mi
se od drugih predočava. Vlastiti užaš tuge trudio sam da
komprimujem u bezosećajne tačke izlazeće negativne
energije, a poraze pretvorim u malaksale oduške
ravnodušnosti. Nisam neki filmofil, ali odgledam tu i tamo
ponešto, uglavnom na preporuku. Gde ćete veće
preporuke no da gledate film koji je dobio oskara. Pukim
slučajem, još krajem prošle godine, natrčao sam na
zvaničnu recenziju filma, gde je ukratko prepričana radnja
istog. Manje više sve je to OK, ali mi je pažnju privukao
epitet koji je išao uz glavnu junakinju filma. Doslovce je
stajalo "seksualna radnica". Pomislih interesantno, i tu se
okončala moja zanimacija za navedeni film. E, onda je
Anora proglašena za najbolji film i okitila se oskarom. U
svim mogućim recenzijama za isti, dve jednostavne reči,
probadale su mi oči: seksualna radnica… Dobro, da se
pogleda film…
Sem scena, manje više vidjenih u lagano
interpretiranim filmovima za odrasle, scena tinejdžerskog
seksa na brzinu, romeovskojulijskog zapleta, ništa
posebno u dva sata zabave, moram reći niskobudžetskog
formata, moje interesovanje za sedmu umetnost, ništa
posebno nije opčinilo.
No, tu stoje dve interesantne linije. Prva je da se sve
lagano iz teškog moralnog ništavila pridiže i daje se pod
svetlom nekog uposlenja. Da, strptizeta, nosilja glavne
ženske uloge, jeste seksualna radnica, no ista jeste i
prostitutka jer svoje telo prodaje za novac. Kada se sve to
ogoli, jednostavno se dodje do toga da je Anora, kako vam
drago, kurva od zanata. Jeste, sve to stoji da je ona
seksualna delatnica u savremenom zakrivljenom društvu,
ima pravo na sopstvene poglede na svet i mogućnost da
bogatim klijentelama pruža seksualne usluge. Prosečnog
izgleda i inteligencije, mlada junakinja ni na koji način, pa
ni glumom, ne stvara nikakvu dozu poverenja, a
ponajmanje ushićenja.
Setih se oskarovca filma Lovac na jelene, u trajanju
od tri i po sata, gde prvi sat filma predstavlja toliki zamor,
ali je u ostalih sat i po film ušao u legendu, po svim
perfomansama. Jednostavo kvalitet je isplivao. U Anori to
se nije zbilo.
Druga crtica je ta što je slikovito dat prikaz kako se
deca ruskih oligarha rasipaju po Americi. Nedorasli i
razmaženi troše teško stečena sredstva njihovih roditelja
koji se ubijaju u domovini objašnjavajući sopstvenom
narodu kako lepo živi. Strah me da pomislim da ima i naše
dece u belom svetu zbrinute na taj način.
"Koliko godina planina može da opstane
Dok se ne surva u more?
Da, i koliko još godina treba ljudima
Da se za slobodu izbore?
Da, i koliko će puta ljudi glavu okrenuti
Koristeći svakakve izgovore?
Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje
Odgovor u vetru odjekuje."
Nedostaje taj blatnjavi trag na skupom tepihu da nas
sve seti odakle smo iznikli, ta sterilna čistoća strasti nije
ništa drugo do umiranje na sopstvenom sećanju života.
Nakon toga nema natrag, a napred se teško može proći.
Prosto, život nas jače oduva nego bilo koji vetar. Numera
Boba Dilana datira još iz 1962. godine, ali ni danas nije
izgubila na aktuelnosti. Naravno da sebi postavljamo
stalno neka pitanja, šta, kako i koliko, je li nešto vredno
našeg truda ili nije. To nikada ne možemo saznati, sve do
onog časa kada se svi dogadjaji, na koje smo pristali ili su
nas drugi priterali, ne okončaju. Dilan na početku svoje
karijere, u nekakvom sasvim drugačijem svetu, imao je
ono za šta, hajde da se ne lažemo, svi u poodmaklom
dobu žele imati, kao što su uredna sećanja, a to je
mladost. Ista zna da zagrmi, da čiste duše i laganog
koraka umaršira u jedan mikrosvet, a svakim sledećim
korakom isti nadogradjuje. Udobnost cipela nije relevantni
ukus moći. Pored mladosti imao je i upornost.
Vezu izmedju navedene dve stvari, Dilanove pesme i
nosioca ovogodišnjeg oskarovca, čine različiti pogledi na
svet. U Anori, po meni, filmu koje će brzo pasti u zaborav
lake zabave i raskošnog uživanja u tudjoj muci, daje se
prikaz savremene otimačine ljudskog ponosa, dok se u
numeri Odjek u Vetru nižu pitanja na koje se teško mogu
dati odgovovori, bez da se mladi čovek poprilično potrudi
da svoj put čiste duše, ljubavi i razuma prodje, a pre svega
da mu ponos i čast budu na prvom mestu.
"Koliko puta čovek mora uvis da pogleda
Da nebo mu dospe do vida?
Da, i koliko ušiju bi mu trebalo
Da čuje da mnogo ljudi rida?
Da, i koliko još smrti dok čovek ne shvati
Da toliki nisu smeli stradati?
Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje…"
Uz kišu, vetar je tiho zahučao. Na crkvi je odzvonio
ponoćni, dvanaesti sat. Zatim je sve utihnulo. Znam da
posle svega, što god se zbilo, točak sreće i života se
ponovo zarolaju. Da, možete birati uvek svoju stazu,
lagodnu, besčasnu, poput filma koji je dobio oskara kao
najbolji za prošlu godinu, ili ćete tabanati u izlizanoj obući
uz stihove Dilana sa neizvesnim krajem. U stvari,
izvesnost postoji u oba slučaja, samo je pitanje vremena.
Moj izbor je Dilan i njegov Huk, a vi razmislite što vam je
činiti… Dok kazaljke se ne poklope…
Miodrag Dr Marković
