Ima li išta lepše no snevati o slobodi, ravnopravnosti i svim
ostalim savremenim civilizacijskim dostignućima kojima je ljudsko biće
zaslepljeno od pamtiveka svog postojanja. Tračak radosti i vagoni bola,
poneka suza radosnica i potok istih izdelan tugom, zalutali smešak na
licu i izrezbareno čelo, samo su blagi otisci života na ikonama prošlosti
nošenih vetrom kroz bespuće ispranih misli.
Čak i ako nemaju spoljne
manifestacije, tragovi bezdušnosti života ostaju duboko u čoveku i
vrebaju onu poslednju priliku da mu zadaju udarac, da ga zatemelje u
bronzani okvir sadašnjosti, pretvarajući ga u živi kip. Vlastiti spomenik
prohuljalim česticama osmeha.
Životu nije verovati, sve dubljim protokom istog, stalno
isplivavaju oni momenti koji sećaju na dobre, razumne stvari, a one što
dovodiše ljudskost do ludila, kao u magli se ostavljaju da udahnu
neimenovani tračak. Znamo da je bilo loše, ali se ne sećamo. O, da,
itekako pamtimo i te trenutke, ali ih stalno zatrpavamo što dublje, ćuteći
o njima, stvaramo iluziju da se nikada nisu ni zbili. No, tu su, u svim
našim borama, pokretima, ušuškani i mirno dremaju. Ima tome pune
četiri decenije kada je kultni pank-rok sastav Pankrti (Kopilani) izdao
svoj prvi živi album, nakon dva briljantna studijska ostvarenja i dva
singla. Reč je o albumu Svoboda (Sloboda).
Izmedju dva studijska albuma Dolgcajt i Državni Ljubimci,
umetnuo se dvostruki singl Namesto Tebe. Još pre četrdeset godina,
opisujući mladež od dvadesetak godina, bend tvrdi da je nula njihov
opis, a iks da je potpis. Ako je tada bio nepismen potpis mladog čoveka,
a na ništicu mu se svodio ceo život, veoma diskutabilno je pitanje koliko
smo u svetu boleština, ratova i gladi, u prvoj četvrtini dvadesetprvog
veka, odmakli. Umesto nas, život će živeti neki drugi, a mi nećemo imati
šansu gde otići. A bojim se ni želju.
Sam album Svoboda je veoma jednostavno odsviran i snimljen,
sirov, prkosan i uradjen u nekom polusentiš panku. Pankrti kao da nisu
imali više vremena da čekaju, prosto su prosuli sve ono što su iznedrili
samo par godina unazad, bez klišea i lažne pseudomimike. U
jednostavnim tonovima Žibernine gitare i na gornjoj granici vokala
Lovšina, sve obojeno klasičnom pank rok sekcijom, bend je dao prikaz
onoga što je u to doba, te daleke 1982. godine, moglo i smelo biti
iskazano od jednog, u to vreme, itekako afirmisanog sastava, ovenčanog
čak i zvaničnim nagradama (reč je prvom albumu). Kroz sve to pokušali
su izraziti sva moguća dešavanja na besprizornim anomalijama već
načetog samoupravljačkog društva bivše nam zajednice.
Jedna od nosećih numera na živom albumu je svakako i Gospodar.
Da nema istih, neprikosnovenih vodja, u tom socijalističkom vilajetu,
teško bi se mladi stvor mogao snaći. Onako, sve mu je tu, naći će čak i
Boga, mada numera ne kaže da li u sebi ili oko sebe, ali tu je Gospodar,
samo jedan zamah kroz reč i – stvoriće se. A da ga nema, mladić bi bio
ono što jeste, no vreme u kome mu je mladost bila i ostala sve, troši se
lagano i besprizorno. Ta krnja virtualna slika o izlučenoj predstavi
lažnih idola je moto kompletnog albuma Svoboda (Sloboda).
Nakon ovoga albuma, Pankrti su izdali još par studijskih albuma,
bili su relativno solidno slušan klupski pank rok bend, na svakom od
sledeća tri albuma imali su poneku izdvojenu numeru, te trajavši u
ovakvom formatu, kako ih opisah sa njihovih početaka, lagano su
nestajali do pred kraj osamdesetih godina prošlog stoleća. Nikada više
nisu napravili takav sklad izmedju muzike, tekstova i svih onih
dešavanja koja će se tek ponuditi u jedno zapaljivo doba, ne samo u
bivšoj nam državi, nego i u Evropi. Dok je jedan zid padao, novi su se
gradili.
Svi kasniji, kakvi – takvi pokušaji oživljavanja benda nisu urodilli
plodom iz jednostavnog razloga što su Pankrti bili bend koji je iznikao iz
semena jednog odlazećeg vremena, njihov bunt je bio univerzalan u
sklopu svakog mladog čoveka na ovoj nam planeti. Rasplamsali su se,
ali vatra im je relativno brzo dogorela. I samo još sećanja lebde, kao
kičica umetnika koja tek ovlaš dodiruje platno, na čin neslaganja i
nemirenja sa tadašnjim kulturno-političkim duhom.
Bunt je nemirenje traganja za istinom, ili bar njenim ostacima,
mrvicama koje popadoše sa stolova uklesanih u šarenolikim vitrinama
ljudskog izbeglištva otrgnutih vlastitih snivanja. Može se prespavati vek,
godina, ali ako se prespava dan, samotno ropstvo će pokucati na vrata.
Pankrti su živim albumom Svoboda neke dvore možda i otvorili.
Preporuka je da preslušate isti, ali bez pretrčavanja, odslušajte svaki rif,
solo, izdržite Lovšinove vokale, i osetiće te blagi dašak slobode posut
pepelom na vašem čelu. To je trag Pankrta.
Miodrag Marković
