Kišno predvečerje 29. avgusta lagano se ophrvava sa oblacima koji kao
da urastaju u noćni negliže velikog grada. Tu i tamo prosevne munja,
zaiskri njen svetli plašt nad krovovima kao da želi da što pre napusti ove
prostore i svoj jad prospe na nekom drugom mestu. Znam, uvek je tu
kada ne treba, celo leto je nema, ali, evo, sada kada je niko ne želi, kapi
se tiho slivaju niz lica prolaznika koji žurnim koracima žele da se što pre
sklone od nadolazećeg nevremena. Oblaci se vuku otužno iznad vrelog
asfalta, onako šeretski se osmehujući svesni svoje moći. Počinje tiho,
kap po kap, vešto sakrivajući svoje letnje znamenje, ističući profil
lutalice i nepouzdanog obešenjaka. Kiša počinje padati.
Za par sati na beogradskom tašmajdanu treba nastupiti bostonski bend
Pixies, posle dva iznudjena odlaganja zbog više sile, konačno je ucrtan i
taj 29. avgust tekuće godine na turneji benda. Na Tašu je sve spremno,
želja koja je iznedrila mnoge trenutke sa ukusom ledenog čaja na
usnama, jača je od bilo kakvih spekulacija oko odlaganja koncerta. Kiša
tiho nakapava centralnu opštinu grada Beograda, a onda se zatrči jače u
svom malenom besu neizvesnosti šta joj je posle činiti. Kiša pada.
Počev od svog debitanskog albuma Surfer Rosa iz 1988. godine pa do
najave posledenjeg studijskog albuma Doggerel koji treba izaći
poslednjeg dana meseca septembra ove godine, a imajući u vidu da više
od jedne decenije nisu bili prisutni na rok sceni, njihovo stvaralaštvo
stalo je u sedam studijskih albuma. Mešavina panka, novog talasa i
ostalih žanrova i podžanrova stvorila je niz bendova koje je bilo veoma
teško osamdesetih godina uklopiti u neki već postojeći pravac, te su svi
oni dobili etiketu alternativnog benda, koji, onako usput, pokupi što im
je zgodno iz raznoraznih muzičkih juvelirnica, te u osobenom prikazu
roka predstavlja svoju viziju istog. Jedan od takvih bendova je i Pixies,
alternativni bostonski rok sastav, koji je posle više od tri decenije
odsustva sa ovih prostora rešio da obraduje poklonike svoje muzike u
našoj gostoprimivoj domovini. Kiša i dalje pada, tiho, ali postojano, sa
strahom da već predje u remetilački faktor održavanja koncerta.
Pixies izlazi na scenu i prva numera na set listi koja otvara dogadjaj je
Cactus sa već navedenog debi albuma. Samo par večeri ranije bend je
svirao i u Zagrebu, ali je i drugačija set lista bila, ono što hoću reći da je
bend promešao karte, izmešao numere, te i na taj način dao osobenost
svakom svom živom nastupu. Redjaju se numere, solo gitara ciklično
para nebo iznad Taša, boreći se sa latentnom pretnjom jačeg pljuska.
Vrhunski profesionalizam iz svake kretnje i tona benda prosto pršti po
sceni. Više nego poprilično ispunjen stadion na kojem bend prelama
numere iz svog repertoara, izuzetno uvežbano, bez nepotrebne verbalne
komunikacije sa samom publikom, strpljivo stoji na kiši i uživa u muzici
kojoj je obasipaju člalnovi benda. Punih dva sata Pixies se bori sa
oblacima i, što jačim, što slabijim, udarima kiše, ali guraju svoje
vidjenje roka, čvrsto i samouvereno, vidi se da vole živu svirku i da ovo
nije samo jedna tezga u nizu. Publiku, koja stoji ispred njih, ne mogu
prevariti, a oni to i ne žele. Kiša utihnjuje.
Nakon poslednjeg rifa i završnih tonova svoga scensko audio nastupa,
bend se zahvalio publici na, pre svega strpljivom cupkanju na kiši koja
je pretila da prekine svirku, ali upornost, kako benda, tako i prisutnog
auditorijuma, privela je koncert kraju. Bez bisa. Umornih lica, pomalo
mokri, ali zadovoljni, sa smeškom na usnama, hiljade ljudi je napuštalo
tašmajdanski stadion. Da, kiša je prestala da pada.
I na kraju još nešto. Čitam raznorazne komentare, uglavnom onih koji i
ne prisustvuju bilo kakvim koncertima ili sličnim svetkovinama, kako se
kod nas, a pretpostavljam i šire u regionu, dovode već isluženi bendovi
sa ostarelim članovima, te da ni publika nije ništa bolja koja ide da ih
sluša, i još crnje, gleda, odnosno da je to više manje gubljenje vremena.
Možda su oni zauzeti blejanjem po internetu, lajkovanjem ili
dislajkovanjem pojedinih sadržaja, no ništa ne može zameniti živu
svirku. Kvalitet nema veze ni sa godinama članova benda, ni sa samim
postojanjem istih. Ono što vredi traje, onima što manjka kvalitet sadržaja
vrlo brzo padnu u zaborav. Pixies svakako traju i imaju još šta da kažu.
Tekst: Miodrag Marković
Video zapis: Dejan Djordjević
