Postoje numere koje, kada ih slušate, vašu pritajenu depresiju uzdižu na još jedan viši
nivo rabljene tuge. Ne želite da se solidarišete sa mračnim stanjem koje vidite kada otvorite
prozor, sa vazduhom koji teško udišete, a lični skriveni lomovi lagano se bude iz okovanog sna
samoće. Još samo ledena kiša treba da se prospe niz prazne i otužne ulice, da vas raznese do dna.
Kada ispliva sva bol iz duše, kada se stopi sa nevoljama ostalih ljudi iz okruženja,
eto neraspoloženja za sve pare koje nikada niste u sopstvenu gorčinu uložili. Ili jeste. Mogla bi biti
još jedna prazna kafanska priča uneta samo u ceh onima kojima ide u prilog. Stolovi prekriveni
kockastim čaršavima nisu samo relikt prošlosti, oni su upozoravajući dah antikviteta koji steže
dušu čovečjeg izdanka dok se u uhu lomi poslednji stih pesme koja vas ponovo spušta čelom
prema zemlji.
No, život ugodi i protivtežu za sve oblike duhovnog stasavanja iz bezličnog oblika u
stanje prezira vlastite ispuštenosti sreće i odene ih u ono ruho šarenosti i veselosti, srećne
opuštenosti i mlakog daška umirenosti. U poslednjih četrdeset godina slušanja domaće muzike
na ovim prostorima, uvek nekako izbije debi album Bajage – Pozitivna Geografija u prvi plan.
Isti je i pre pune četiri decenije bio pravo osveženje na muzičkoj sceni, a njegov mali, lični
doprinos, uveseljavanju običnih ljudi, sa svakodnevnim, pitkim temama, i dan danas je održiv.
Naravno da Bajagi nije bilo lako da u bendu kakav je Riblja Čorba izbije, ne samo u prvi
plan, nego i da ono što je malo drugačije, odnosno odudara od izvornog rada Čorbe i frontmena
benda Bore Djordjevića, bude iskazano kroz ostvarenje, tada mladog i uvek željnog dokazivanja,
Momčila Bajagića. Skoro punih šest godina bio je član pomenutog benda, nesporno da je i sam
dao doprinos izuzetnim albumima Čorbe, a tu mislim na prva tri, a takodje je evidentno da je
postupno, ali sigurno, izrastao u u sjajnog tekstopisca, muzičara i aranžera. Njegovo umeće
stvaranja muzike, pisanje tekstova i sviranja gitare nikada nije bilo upitno. Što se tiče vokala…
Njegovi pokušaji da u tim godinama rada sa Borom i Čorbom uradi nešto i sam, svelo se
uglavnom na ekcesne muzičke ispade, te je bilo pitanje vremena kada će se definitivno
osamostaliti jer je u prethodnom bendu u samo par numera bio kompletan autor istih ( Ja sam se
ložio na tebe, Muzičari koji piju, Kad hodaš i Baby, baby dont cry). Svakako da je i hteo i mogao
više, ali okolnosti su bile takve da je sve ukazivalo da svestrani talenat mora otići u nekom
drugom smeru, nego što je to bilo do tada.
Te 1984. godine Bajaga je okupio vrsne muzičare, i sve ono što je u početku izgledalo
kao šala, vremenom se pretvorilo u moćan, da ipak kažemo, prateći bend. Znam da ovo zvuči
malo grubo, ne mogu se oteti opisanom utisku, iako, recimo vokal Dejana Cukića u odnosu na
Bajagin je nemerljiv u svakom obliku, ipak je prisustvo benda Insktruktori u drugom planu. Sve
u svemu, Pozitivna Geografija nije najbolji album Bajage i Instruktora u izuzetonom stvaralaštvu
koji traje punih četrdeset godina, ali je najverovatnije najzanimljiviji iz prostog razloga što je i
tada, a da se reći i u ovom trenutku, drugačiji od bilo kog drugog albuma, ne samo Bajage, nego
uopšte u muzičkom svetu.
Od jedanaest, ne predugih, songova, bilo je onih koji su se izdvajali na ovaj ili onaj način,
ali su svi oni činili jednu malu, veselu, složnu celinu. Kratke, male urbane teme, iako je proteklo
poprilično vremena i dan danas odišu nekom elastičnom aktivnošću, sažete u vremenskom
prostoru koji radja neke nove nade, veruje se u novu, aktivnu budućnost. Ljubav je i kod Bajage
na prvom mestu, ali ima i svakodnevnih tema koje su uobličene u pošalice i lako pevljive pesme.
Album je producirao Kornelije Kovač. Uz Bajagu tu su bili Dejan Cukić, Miroslav Cvetković,
Nenad Stamtović i Vladimir Golubović. Album jeste izašao krajem 1984. godine, ali su gotovo
sve numere bile poznate publici pošto je Bajaga održao dva veoma zapažena koncerta u proleće
iste godine u Zagrebu i Beogradu. To nije prošlo nezapaženo u njegovom matičnom bendu, te je
tokom leta 1984. godine dobio otkaz. Od tada nastupao je isključivo kao Bajaga i Instruktori.
Još nešto, ne manje bitno, različitost albuma se ogleda u vrlo simpatičnom dizajnu istog,
a u muzičkom smislu je "caka" što su upotrebljene ritam mašine u pojedinim numerama.
Naravno da na albumu sviraju "živi ljudi", mada je ovo bila zamerka od bivših Bajaginih kolega
iz matičnog benda. Na samom albumu nema numere koja samo upotpunjava isti, ali je zato
ostalo par vanvremenskih zapisa koji i danas svedoče o jednom urbanom vremenu. Bajaga se kao
muzičar pre četrdeset godina uspešno borio i izborio da ima svoje mesto pod okriljem muzičkog
sveta, a sve to u jednoj izuzetnoj konkurenciji toga doba, gde su albume izdavali Bijelo Dugme,
Riblja Čorba, Film, Električni Orgazam i mnogi drugi uspešni bendovi toga doba. Bajaga i
Instruktori su sa debi albumom odudarali od drugih, ne kažem da su bili bolji, ali je njihova
različitost u odnosu na ostale bendove tada ostavila jedan pozitivan utisak. Isti i dan danas traje…
Miodrag Marković
