То нису рекли савезници из Антанте, већ Немци, њени најопаснији противници из блока Централних сила. Оне су остале без 700.000 војника када је Бугарска, сломљена српским јуришима на Солунском фронту, 29.септембра 1918. потписала безусловну капитулацију.
– 62.000 српских војника одлучило је рат, срамота – констатовао је тада немачки цар Вилхелм.
Немачки генерал Фон Клук је потврдио да је бугарска катастрофа била тачка преокрета у светском рату и једини разлог због кога је немачка Врховна команда затражила примирје и мир.
vikipedija
Сведочанства непријатеља су највећа похвала победи васкрсле „војске авети“ како су у антанти називали српске ратнике који су у децембру 1915. преживели, без обећане помоћи савезника, прелазак ледених црногорских и албанских врлети и стигли до обале Јадрана. Ратници који су се на Крфу опоравили поново су узели оружеје у руке нестрпљиво очекујући наредбу за повратак у отаџбину, потврђујући тако речи аустрогарског војног репортера Ервина Киша који је још 1914. записао: „Ратовање против овог света спремног на смрт неће бити тако лако како се замишља!“
Швајцаркиња Клара Штурценегер, болничарка Црвеног крста током мисије у Србији је констатовала да „Европа неће разумети да се српска војска одважила да се супротстави бројно јачем непријатељу“.- Распоређена да брине над неколико стотина рањеника, она је открила је да већина има ожиљке из претходних ратова: „Сироти људи“ вели она „они се парче по парче дају отаџбини.“ Речју и фотографијама Штурценегерова је указивала на геноцидну агресију војски Тројног савеза и истицала слободарске циљеве и идеале српског народа – наводи историчар др Љубодраг П. Ристић.
Енглескиња Флора Сандес која је бринула о српским рањеницима оставила је сведочанство да су који су они испољавали невероватну издржљивост и храброст борећи се против надмоћнијег, одморнијег и боље наоружаног непријатеља а „поред свега, они су били скромни, несебични и са смислом за шалу“.
vikipedija
– Искусна медицинска сестра, хуманитарка, Енглескиња Мејбел Стобарт је знала да је тешко преживети ужасе рата а остати при здравој памети. Али „рат није био нека новина у Србији.“ Срби су навикли да им је рат „доминантна чињеница у животу народа“ па чак према ратовима мере периоде у животу. Мада су веома патили због пораза који им је нанела надмоћна војничка сила и због тога што су били далеко од своје домовине, српски официри који су били скромни у победи 1914. нису губили наду јер, како је оценила Стобартова, иако „људи који воде физичке битке могу да буду убијени, идеал за који се боре никада неће умрети – наводи др Ристић.
vikipedija
Бритаски књижевник Клод Аскју који је дошао у Србију 1914. да види какав то народ у њој живи, прошао је са Србима део голготе. Ужаснут призорима којима је присуствовао и задивљен упорношћу и дисциплином српског војника, забележио је да је Србија „спасла своју душу и своју част“ и да је „њен пламени слободарски дух умакао освајачу, и изгладнела армија је понела душу Србије са собом у изгнанство. Српски војник је, својом храброшћу и истрајношћу учинио своју домовину славном и непобедивом“
Васкрсла српска војска је пробојем Солунског фронта и поразом Аустроугарске која је капитулирала пред њом 3.новембра довела Немачку у неодбрањив положај, иако је она непосредно пре тога доминирала на Западном фронту.
vikipedija
За разлику од немачког цара који је то као савременик потврдио, силе Антанте и њихова доцнија историографија су „заборавиле“ да је српски Војвода Мишић аутор идеје о удару на Централне силе са Балкана, одакле оне нису очекивале опасност. Он је дуго убеђивао савезничке војсковође да победа не може бити извојевана у рововском рату на Западном фронту већ муњевитим ударом преко планина на граници Грчке и Србије. Водећи вермахтов генерал Манштајн је у мемоарима после Другог светског рата признао да је стратегију „блицкрига“ преко Ардена прекопирао од Мишића.
vikipedija
Тек у јулу 1918. гранцуски командант Солунског фронта је успео да придобије силе Антанте за идеју српског војводе. О томе колико је српски живот вредео за савезнике илуструје став Енглеске да се њени војници неће укључивати у битку док не види како ће проћи Срби.
Савезници из Антанте обећали су само сигурну артиљеријску подршку. Успех пробоја зависио је искључиво од српских војника. Мишићу је предата оперативна команда и са планинске осматрачнице он је 14. септембра рано ујутру наредио 24-часовну артиљеријску припрему на фронту „од Охрида део Јегејског мора“. У сутон истога дана, српским пешадијским јединицама је прочитана наредба која се завршава са :“С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ Мишић је изабрао најтежи и најмање очекивани правац за пробој знајући да сваки српски војник жуди за Србијом и да ће учинити све да се на њу врати.
vikipedija
– На свим пушкама су натакнути бајонети. Ранци су забачени на леђа. Људи су урезали степенице у нагиб ровова… И лево и десно, колико ми тренутни поглед обухвата, видим руке мојих другова официра дигнуте увис. Напред! Талас шлемова и ранаца на леђима мојих војника покрива за тренутак бели грудобран. На читавом фронту наше армије хиљаде наших људи полази у овом тренутку на јуриш. Само четири или пет, можда и десет секунди тишине у којој се чује котрљање камења испод тешких војничких цокула, звека чутурица које ударају о мале ашове и кундаке и потмули ехо битке на Соколу. Потом све лети увис. Ми смо војска фантома која је зашла у аветињску шуму мртвих борова. У фијуку, урлању, густом диму, вулканским ерупцијама и смраду сумпора – долази пакао – сведочио је српски поручник Станислав Краков, херој балканских ратова и великог рата, писац и новинар. Он забележио и да је васкрсла српска „војска авети“ јуришала под необичном командом „Устајте мртви!“. За српске ратнике је и смрт на српској земљи била другачија него она у туђини.
vikipedija
– Тешке гранате хаубица падају као са неба, бацају увис окамењено дрвеће и људска тела која се парчају у ваздуху. Ни оборена стабла, ни стрми нагиб, ни ишчупане стене, ни тешка ратна спрема не успорава наш налет. Ни знака колебања. Као да ова смрт за друге долази. Моји су људи у диму само постали мањи, увучени у себе и погнуте главе јуре напред… Ваздух је испуњен писком и звиждањем челика. Земља кључа око нас и читаво поље је обрасло облачићима који се као пламене стабљике дижу непрекидно из суве стрељане земље. Ми више не трчимо, ми летимо, јер нам се чини да је смрт само ту, на површини полуделе земље, а не и у ваздуху – записао је Краков.
Срби су силовито пробили Солунски фронт и нездрживо јурнули у отаџбину. Регент Александар је пренео да савезници из Антанте траже да српска војска стане, а војвода Мишић му је кроз зубе оговорио:“ У смрт, само не стајати!“
vikipedija
Аутроугарска је капитулирала пред васкрслом Србијом 3. новембра. Савезници су на коњима једва стизали српску пешадију. Немачка је изгубила сигурно залеђе и одлучила да капитулира. Примирје је потписано 11. новембра 1918. у специјалном железничком вагону француског маршала Фоша У Компијењу, али кајзер Вилхелм је поштено признао да заслуга за то припада Србима.
vikipedija
РАТ ПОСЛЕ РАТА
СРПСКА Ратна војска званично је постојала све до маја 1920, када ју је наследила Војска краљевине СХС, која је одмах по оснивању била у ратном стању на југу државе, које је званично потрајало све до 1923. године.
Док су се од новембра 1918. енглески и француски војници демобилисали, српска војска се суочавала са новим противницима, пре свега Италијом, која је намеравала да окупира Далмацију и Црну Гору, сматрајући да на то има право по Лондонском уговору из 1915, због кога је ушла у рат на страни Антанте. Букурештанским уговором из 1916. Антанта је даровала Румунији готово цео Банат. Италија, али и друге земље Антанте, којима су се приружиле и Немачка и Коминтерна, давале су безерезервну подршку бугарским и албанским терористима, комитама, ВМРО и качацима.
ПЛАВА ГРОБНИЦА
У јануару 1916. политичари Антанте су још увек већали шта да раде са болесним и исцрпљеним Србима који су у масама умирали на албанској обали. Тек после руске интервенције они иоле здрави су пребачени на Крф, а тешки болесници на „острво смрти“ Видо. На њему је после 1.200 сахрана нестало земље за копање рака и следећих око 6.000 лешева сахрањено је у заједничкој Плавој гробници у мору.
АЛБАНСКА ГОЛГОТА
Према материјалима за Мировну конференцију губици српске војске у борбама 1915. и током Албанске голготе износили су укупно 150.000 мртвих и 77.278 несталих који су прибројани мртвима. На марш дужи од 150 километара преко црногорских и албанских планина 3. децембра кренуло је око 220.000 војника и око 200.000 цивила. Од 27.000 регрута преживело је 7.192. Од 6.000 младића рођених 1897. и 1898. преживело је пет стотина! Процењује се да је преживело око 60.000 цивилних избеглица.
ЦЕНА ПОБЕДЕ
ЦЕНА победе, чији је резултат био настанак југословенске државе, била је изузетно висока: 370.000 војника, 630.000 страдалих цивила, 114.000 тешких инвалида неспособних за рад, око 500.000 сирочади, материјална штета која је процењивана на 7-10 милијарди златних франака, ратни дугови који су досезали готово једну милијарду златних франака, Србија која је личила на „разорени ратни логор“, на „костур“ са уништене две петине укупног националног богатства – наводи историчар акадмик др Љубодраг Димић.
Новости
